PUTOPIS Hiperborejci ili patuljci?

Umetnost, koja se, danas, čini se, pred najezdom turista, u islandskoj prestonici, sve više povlači na marginu.

Uprkos naporima starosedelaca da održe obrasce tradicionalog življenja, zaprepastilo me je koliko se glavni grad Islanda promenio. Koliko je globalizacija, i u njemu, pokazala svoj ružni lik. Islandska autentičnost i umetnička kreativnost proterane su iz najfrekventnijih gradskih ulica u kojima je sada mnoštvo turističkih agencija, pakistanski, kineski, ramen restorani, picerije i - skupoća. Za prosečni srpski budžet odlazak u restoran tamo je ”nemoguća misija” iako se, od kada su nam ukinuli vize, i nakon što su omogućili direktne jeftine letove, relativno lako u Rejkjavik stiže iz Pešte.

Za razliku od turista koji su ”zaposeli” gradski centar i poznate lokalitete, domaći su izgleda, skriveni, u svojim kućama, koje, zbog velike potražnje, po paprenim cenama izdaju turistima jednako kao i Poljacima, Špancima, Kinezima na privremenom radu na Islandu. Umesto islandskog, engleski jezik se čuje na svakom koraku, u pojedinim hotelima i kafićima zaposleni uopšte ne govore jezik saga koji je, vekovima unazad, uspešno odolevao tuđicama.

Jedino što mi se, od ”novog” dopalo, jeste staklena fasada koncertnog centra ”Harpa”. A i ona zbog igre svetlosti koju je dizajnirao dansko-islandski umetnik Olafur Elijason, čiji se studio nalazi u novootvorenom centru za vizuelnu umetnost, u nekadašnjoj fabrici za preradu ribe.

Iako sam podsvesno očekivala da je sretnem, ni ovoga puta nisam videla Bjork, koja se u svoj rodni grad često vraća, a Rejkjavik nije veliki grad i nije bilo nemoguće sresti je jer se na Islandu i dalje vladaju po principu egalitarizma, kolektiv je iznad pojedinca, pa članovi vlade pevaju u lokalnom horu ili se kupaju u gradskom bazenu.

Inače, Bjork Gudmunsdotir svi pamte po ličnom imenu. U celom svetu, kao i na Islandu, gde je to pravilo. Uostalom, njihov telefonski imenik je složen po abecedi ličnih imena, a ne prezimena budući da prezimena označavaju ime oca, u ređim slučajima, majke.

Uprkos tome što se, u vezi sa ovom zemljom, redovno ističe da je stopa kriminala izuzetno niska i kako su se vešto izvukli iz finansijske krize, čitava problematika je daleko kompleksnija. Što sam, zahvaljujući umetničkom projektu zbog kojeg sam boravila u Rejkjaviku, te privilegiji druženja sa Islanđanima, mogla da naslutim. Njihova svedočenja o runama, ”Sagi o Egilu”, vilenjacima i patuljcima, pomogle su mi da prevaziđem prvobitno razočaranje. Kao i muzika ”Mum”, ”Sigur Ros” i Bjork u ”Tonaru”, Muzej savremene umetnosti u luci, časovi kreativnog pisanja u gradskoj biblioteci, bazeni sa termalnim izvorima na otvorenom, popodnevna kafa u rejkjavičkim knjižarama.

Moji islandski poznanici su mi pokazali da i dalje intenzivno komuniciraju sa onostranim, veruju u patuljke i ”slušaju” nevidljive ljude, životinje i vilenjake i da su u stanju da budućnost iščitaju iz runa, mada će mnogi reći da je to samo stereotip.

Oni su me ubedili da “moj” Rejkjavik od pre desetak godina i moja knjiga o njemu nisu samo plod moje mašte, potreba za Hiperborejom. A da je u Rejkjaviku, nekada, zaista bilo drugačije, potvrdila mi je i peta knjiga ”Moje borbe” koju ću, budući da se nekoliko epizoda dešava i u Rejkjaviku, poneti na Island. U njima norveški pisac, Karl Uve Knausgor, koji je ujedno i autor i protagonist romana, sluša islandsku muziku i piše, intenzivno izlazi, druži se sa umetnicima, živi onako kako sve i sama odranije pamtim.

S tim što će Knausgor te, sada već davne 1992. godine, za razliku od mene, jedne noći, na žurci, u njenom stanu u luci, upoznati Bjork.

Na kraju, zapravo, ni sama ne znam šta da mislim o tom gradu i o ljudima koji u njemu žive? Da li se u nekoj fusnoti krije suština; negde između glorifikacije i razočaranja, mita i stereotipa, između, još kako je to Crnjanski pisao, starorimskog verovanja da Hiperborejci prebivaju u večnoj zimi, iza severnog, ”borealnog vetra” i starogrčkog mita po kojem ta čudesna, ali i ljudska bića, žive okupani Suncem, u neprekidnoj radosti i sreći?

Fotografije i tekst: Ljiljana Maletin Vojvodić