Putopisi dunavskog kapetana Kamenka Milenkovića

Naš sugrađanin je jedan od retkih televizijskih preglaca koji je kompletan autor svojih emisija. Zaposlen je na TV Vojvodina, a njegov putopisni serijal „Centar sveta“ broji devetu sezonu. Milenković je napravio preko 400 epizoda ovog serijala, ali i dalje svaku radi s istom pažnjom i radošću kao da je prva. Emisija se sada emituje u novom terminu subotom u 18 sati, a reprize su na RTV 2 utorkom oko 10 i petkom oko 15 sati, a moguće ih je gledati i preko Interneta na sajtu RTV na odloženom gledanju.

- Veliki deo godine sam na putu, zato sam i prodao svoj brod, jer nemam vremena da njime plovim po Dunavu. Da li je naporno, nije - lepo je, ali zato nemam porodicu. Koja bi žena tolerisala da me nema 300 dana u godini? S druge strane, sada ni ne mogu da zamislim svoj život drugačije, jer ne drži me mesto.

Kako je nastala putopisna emisija „Centar sveta“?

- Prelomni momenat je bio pre više od devet godina, kada je termin utorkom u 21.30 ostao prazan. Tadašnji urednik, Blažo Popović me je upitao da li imam nešto interesantno, a ja sam i tada dosta putovao i snimao za svoju dušu, pa sam se ponudio da napravim od toga putopisnu emisiju. Prvo je bilo predviđeno samo da popuni termine do leta, ali se putopis dopao gledaocima, pa je u nekom trenutku čak 4 puta bio gledaniji nego politički tok šou! Evo već ulazi u desetu godinu, bez obzira na promenu termina.

Kako ste odabrali ime emisije?

- Moj predlog za ime emisije je bio „Pod kapom nebeskom“, ali je tadašnjem glavnom uredniku to imalo religiozan prizvuk. Neko vreme je išlo kao putopis sve dok nisam otišao u Mađarsku da snimim priču o čuvenoj halaškoj čipki. No, tada nije bilo GPS navigacije i ja sam se pogubio u ravnici i završio u vinskom naselju Hajoš, na lesnoj zaravni sa 1.200 laguma, koji su osnovale podunavske Švabe. Naravno da sam to iskoristio da napravim priču, a onda na jednoj urušenoj vinskoj kućici sam primetio jedva čitljiv natpis „Ovde je centar sveta“. Centar sveta u nekoj zabiti! Meni se to toliko svidelo, da sam to odabrao za ime svoje emisije.

Mada je turizam važna privredna grana, nema mnogo turističkih novinara. Kako to objašnjavate?

- Još iz socijalističkih vremena turističke novinare prati stigma da su jagnjeća brigada, jer imaju priliku da idu na neka lepa mesta, dok to drugi doživljavaju kao destinacije gde se jede, pije i veseli se… No, svako ko se iole ozbiljno bavi ovim poslom mora da poznaje i istoriju i geografiju, zna ljude, mora da govori strane jezike, da ima široko obrazovanje. Osim poznavanja ekonomije i politike trebalo bi da se ima i analitički pristup… Najmanje je jedi, pij i veseli se!

Kako uspevate da organizujete putovanja?

- Ta priprema odvlači veliki deo vremena, jer RT Vojvodina nije neki bogata televizija, kao uglavnom i većina medija kod nas. Mogu da putujem samo ako nađem domaćina koji će mi obezbediti smeštaj, ishranu i neku logistiku za snimanje. Srećna okolnost je i ta da sam kompletan autor svoje emisije i da na taj put idem sam. Da ide pun kombi TV ekipe, to sigurno ne bi moglo da funkcioniše, jer bi bilo skupo i teško bi se mogao pratiti taj ritam da bude između 40 i 45 emisija godišnje.

Šta sve mora da se zna da bi se bio kompletan autor emisije?

- To je došlo s vremenom, isprva sam imao i snimatelja i radio emisije s montažerom, ali sam polako ispekao i te zanate, pa danas, osim što sam novinar, ja sam i režiser, snimatelj i montažer, da ne pominjem da sam i organizator, šofer, tonac i rasvetljivač. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali mi i današnja tehnika i Internet idu na ruku. Ja sam godišnje oko 300 dana na putu i često se desi da uradim emisiju dok sam na terenu, pa to pošaljem na server da može da se emituje. Neretko se desi da me neko pozove, a ja nemam vremena da pošaljem zahtev redakciji da mi odobri put i da obavim sve te administrativne stvari, nego se spakujem, ponesem kameru i odem o svom trošku…

Na koliko ste kontinenata bili?

- Na svim osim Australije. U trećoj sezoni serijala, porodica Đoković mi je ponudila da bude moj domaćin u Melburnu na Australija openu. Tada je Đoković prvi put uzeo titulu u Australiji. Tada sam i sa našom poznatom pevačicom Julijom Bisak stupio u kontakt, jer i ona živi u Australiji. Sve je bilo dogovoreno, televizija je trebala samo da mi obezbedi povratnu avio-kartu do Melburna, međutim, samo su me obavestili da nema para… Gotovo sam siguran da bi mi Đokovići platili i kartu, ali nisam imao obraza da im i to tražim.

Ovih dana ste se vratili iz Tunisa, kako je tamo bilo?

- Ovo je drugi put kako sam u Tunisu. Vučem gorke utiske s prvog puta kada je bilo Afričko proleće. Bez obzira što sam imao dozvolu za snimanje Ministarstva inostranih poslova, bio sam hapšen 7 puta u četiri dana, da bih na kraju zaglavio u zatvoru. Nešto od tih snimaka je i obrisano… Sada vidim da se nije mnogo promenilo, na vlasti su revolucionari koji su svrgnuli Habiba Burgibu, ali ono što primećujem da nikom od njih nije stalo do prosperiteta Tunisa, nego samo da njima samima bude bolje! Jako veliki broj Tunižana radi u Libiji, gde mogu da zarade i po pet puta veće plate nego u Tunisu za isti posao. Puno je oružja, nesigurna je država i definitivno mislim da taj sever Afrike nije sigurna turistička destinacija.

Da li ste sa svojim putopisnim repotažama učestvovali na nekim festivalima?

- U prvih sedam godina sam dobio 14 međunarodnih nagrada i priznanja, ali moram napomenuti da nikada isti film ne šaljem na više festivala. Poslednja godina mi je donela dve značajne nagrade. Svetska asocijacija turističkih novinara Fidžet mi je dodelila nagradu Marko Polo za najbolji putopisni film koji sam snimio u Antaliji, a upravo se spremam da 10. novembra u Solinu (Hrvatska) na međunarodnom Festivalu turističkog filma (ITF) primim povelju evropskih turističkih novinara za moj rad na televizijskom putopisu. Znače nagrade, neiskren bih bio, ako bih rekao da ne znače, jer ako iskreno radiš svoj posao, onda je lepo da to neko i primeti. Ipak te strukovne nagrade su najznačajnije.

Koje mesto, grad ili država je ostavilo najjači utisak na vas?

- Pre par godina sam bio u Letoniji u Rigi, baš u godini kada je ona bila kulturna prestonica Evrope. Ove godine sam bio u Tatarstanu… Sve te bivše sovjetske republike i dalje odišu onom divnom širokom slovenskom dušom, narod je predusretljiv, ljubazan, gostoprimljiv. Uvek se dobro osećam tamo!

Da li osim nekih dalekih i egzotičnih destinacija radite i putopise iz ovih naših krajeva?

- Lako je otići na Bali i napraviti dobar putopis, ali idi u Morović i napravi zanimljivu priču… To je izazov za putopisca, a ja se trudim da uz te egzotične priče uvek serviram i neku priču odavde, jer mi nismo ni svesni koje blago ovde imamo!

Šta ta putovanja lično vama donose, koliko utiču na vas, koliko vas menjaju?

- Često me moje kolege pitaju „Kako se tebi Kameni isplati da putuješ bez dnevnica, često o svom trošku?“ Tada im odgovorim da kada odem na putovanje imam priliku da upoznam neverovatne ljude i snimim priče koje ispunjavaju ne samo moju dušu… Mi smo na zrncu peska u ovoj galaksiji – to je naša planeta, naš dom. Putovanje je dobar razlog da negde odeš, a dom je još bolji razlog da se vratiš. Treba otići, ali je uvek lepo kada se vratiš kući!

Marina Jablanov Stojanović