Društvo kisačkih žena predano neguje tradiciju

– Posle rata, žene su počele da se bave ručnim radovima, koji danas imaju vrednost i cenu, ali je i nemaju – kaže predsednica Društva kisačkih žena Ljudmila Berediova Stupavska, aludirajući na to da je njihov rad cenjeniji u Slovačkoj nego kod nas. – Mi smo se na vreme orijentisale na gastroponudu jer se danas najviše traži ono što ide u stomak. Imamo tako bogatu trpezu i svi se oduševe kad je iznesemo. Izgradile smo svoj brend, što je Kisačka sarma. Kada bismo sračunale koliko smo sarmi napravile, oborile bismo smo sve rekorde. Na jednoj manifestaciji smotamo ih i do 2.000!

A na pitanje po čemu je Kisačka sarma baš toliko posebna i drugačija od ostalih, dobili smo kratak i jasan odgovor: „Ah, po čemu nije?!”

– Sarma može da bude anemična, bledunjava, pa kad je pogledaš, ne znaš da li uopšte ima ukusa ili ne. Naša nije takva. Mi pravimo sarmu od najkvalitetnijih sastojaka. Meljemo meso koje ide u kobasice, paprika je naša koju uzgajamo u bašti, sušimo je i meljemo, a naravno, imamo i malih kulinrskih tajni. Specijalitet je kad se kuva u seljačkim pećkama, a ne u rerni – kaže Ljudmila, a oni koji još nisu okusili to jelo, imaju priliku svakog prvog vikenda u septembru, kada se, već 13 godina, organizuju „Dani Kisačke sarme”. – Ja sam htela da manifestacija ima i takmičarski karakter, ali sam shvatila da su žene zainteresovane samo da dođu i da uživaju, a ne i da se takmiče.

Međutim, uprkos dobro popunjenim stomacima, živimo u društvu u kojem se ljudi separatišu, ne žele da sarađuju, te stvaraju lošu atmsferu, zbog čega se naša sagovornica trudi da njeno društvo sa svima bude u dobrim odnosima. Društvo nema prostorije, te antikvitete koji predstavljaju slovačku istoriju i tradiciju skladište u mesnoj zajednici, a Ljudmila u svom dvorištu ima etno-kutak u vidu nekoliko omanjih prostorija u kojima su predmeti, posuđe i odeća njenih predaka.

        L. Radlovački