Друштво кисачких жена предано негује традицију

– После рата, жене су почеле да се баве ручним радовима, који данас имају вредност и цену, али је и немају – каже председница Друштва кисачких жена Људмила Бередиова Ступавска, алудирајући на то да је њихов рад цењенији у Словачкој него код нас. – Ми смо се на време оријентисале на гастропонуду јер се данас највише тражи оно што иде у стомак. Имамо тако богату трпезу и сви се одушеве кад је изнесемо. Изградиле смо свој бренд, што је Кисачка сарма. Када бисмо срачунале колико смо сарми направиле, обориле бисмо смо све рекорде. На једној манифестацији смотамо их и до 2.000!

А на питање по чему је Кисачка сарма баш толико посебна и другачија од осталих, добили смо кратак и јасан одговор: „Ах, по чему није?!”

– Сарма може да буде анемична, бледуњава, па кад је погледаш, не знаш да ли уопште има укуса или не. Наша није таква. Ми правимо сарму од најквалитетнијих састојака. Мељемо месо које иде у кобасице, паприка је наша коју узгајамо у башти, сушимо је и мељемо, а наравно, имамо и малих кулинрских тајни. Специјалитет је кад се кува у сељачким пећкама, а не у рерни – каже Људмила, а они који још нису окусили то јело, имају прилику сваког првог викенда у септембру, када се, већ 13 година, организују „Дани Кисачке сарме”. – Ја сам хтела да манифестација има и такмичарски карактер, али сам схватила да су жене заинтересоване само да дођу и да уживају, а не и да се такмиче.

Међутим, упркос добро попуњеним стомацима, живимо у друштву у којем се људи сепаратишу, не желе да сарађују, те стварају лошу атмсферу, због чега се наша саговорница труди да њено друштво са свима буде у добрим односима. Друштво нема просторије, те антиквитете који представљају словачку историју и традицију складиште у месној заједници, а Људмила у свом дворишту има етно-кутак у виду неколико омањих просторија у којима су предмети, посуђе и одећа њених предака.

        Л. Радловачки