Dr Zoran Maksimović, teatrolog: Sve naše Hede Gabler

Razgovor s Maksimovićem ipak započinjemo pitanjem zašto baš Ibzen i zašto „Heda Gabler”?

Henrik Johan Ibzen, veliki majstor scene, nedvojbeno je najveći norveški dramatičar svih vremena, jedan od najznačajnijih evropskih dramatičara druge polovine XIX veka i jedan od stubova svetske dramaturgije, upućuje Maksimović.

Kako dodaje, dela Henrika Ibzena značajno su uticala na razvoj novije dramaturgije.

Po nekim teoretičarima, od njega potiče nova evropska drama, drama savremenih boja i sadržaja. U dvadesetak dramskih dela, koliko je napisao, analizujući društvo svoga vremena u nekim dramama, Ibzen govori o čoveku koji bezuspešno traga za suštinom svoje prirode i sudbine, kaže maksimović.

Kako ističe, Ibzen u poznijim dramama sve više govori o odnosu ličnosti prema samoj sebi, a sve manje o odnosu ličnosti prema društvu.

Prošlost u njegovim dramama ima značajnu ulogu. On u njima postepeno otkriva delove prošlosti svojih likova, te tako tumači njihovu sadašnjost. Baveći se pitanjma žene u građanskom društvu, kazuje nam kako one nemaju gotovo nikakav uticaj na društvene i državne poslove, pa stoga, poput Hede Gabler, žele da imaju barem uticaj na duše ljudi iz okruženja. Ponirući u psihičke dubine ljudske prirode, on je 1890. i napisao Hedu Gabler kao snažnu psihološko-analitičku dramu. Po Ibzenu: U Hedi je duboka poezija. Ali, okolina je plaši. Zamislite da sebe učini smešnom!? Heda ima velike zahteve prema životu... Obuzeta je sopstvenim bićem. Heda svojom snagom, harizmom, dominacijom, čak i lucidnom hrabrošću obavezuje druge na postupke koje sama želi.

U svakom slučaju, Maksimović ne krije da je njegov prvi „susret” sa Ibzenom na sceni bio „fatalno prepoznavanje”, odnosno iz tog susreta je proizašla fascinacija njegovim dramama.

Ne sećam se pouzdano da li sam prvo pročitao dramu ili odgledao predstavu Neprijatelj naroda u Srpskom narodnom pozorištu, imao sam 15-16 godina. Kako je već u tim sferama nedokučivog, pretpostavljam da su ta moja rana zaokupljenost i favorizacija Ibzena vezani za njegovu dramaturgiju i umetnički senzibilitet koji su meni veoma bliski. Sledile su: Divlja patka, Nora, Aveti... naravno, i Heda Gabler. Ovu poslednju u nizu gledao sam u SNP-u, u režiji Dimitrija Đurkovića iz 1984. Tada, kao mladi gledalac, doživeo je kao posebno umetničko ostvarenje, a i danas je nosim kao nezaboravno sećanje. Mene je od tada zaokupljao fenomen žene u rediteljskom viđenju i poetici Dimitrija Đurkovića. I danas pamtim, po meni, odličnu režiju i glumu, naročito Ljubicu Rakić kao Hedu, Kseniju Martinov Pavlović, Šalajića, Gardinovačkog, Mensura, Krimšamhalovu... ali i scenografiju, kostim, mizanscen. Kao vanredan likovni doživljaj pamtim taj istovremeno prazni i puni prostor, nekakvu hladnu prozračnost i Hedinu apsolutnu, hladnu dominaciju i njeno nepripadanje tom prostoru i okruženju.

Da li ste tokom istraživanja uočili određenu zakonitost s kojom je svako novo teatarsko vreme pristupalo "Hedi", odnosno Ibzenovom stavu da "žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu"?

Mislim da univerzalnost drame Heda Gabler i dramaturška maestralnost Ibzena ne dopuštaju zakonitosti po „teatarskim vremenima” njene inscenacije. Složio bih se sa rediteljem Dimitrijem Đurkovićem koji je svojom režijom Hede Gabler hteo da pokaže: Ne prizor nove žene nego novi prizor žene – da je to i ideja samog pisca da tako predstavi svoju junakinju Hedu Gabler. Tip žene poput Hede Gabler ne može da ispolji sve svoje potencijale u ovom svetu iz straha od skandala, tj. zbog (malo)građanštine na koju nije imuno ni jedno vreme ni jedna kultura. Ona se plaši da ne ispadne smešna i nemoćna u očima drugih. Meni je jednako i danas ostala interesantna i intrigantna Hedina jakost-slabost i mračna zagonetnost. Takođe, možda paradoksalno i čudno, ona zrači, barem svojim delićem, nekom meni nedefinisanom unutarnjom lepotom i čežnjom da bude voljena.

Generalno gledano, Ibzenovi komadi uzdižu veličinu, karakter, intelektualnu vrednost i duhovnu snagu žene. A opet, njegov najznačajniji ženski lik, Heda, teško da se može svrstati u pozitivce svetske dramske literature  - paradoks ili potvrda stava da žena može sve, pa i to da bude zla, odnoso da i njom "ovladaju mračne sile"?

Ravnopravna s muškarcem, žena kod Ibzena je čak i jedina snaga koja je uz radnike potencijalno sposobna da menja društvene odnose i svet. Heda, kao i sva druga ljudska bića – i žene i muškarci – uz sve nesumnjive kvalitete, ima i mane i negativnosti. Po meni, ona spada u tragične herojine, pre nego u zle ili negativne likove svetske dramske baštine.

Može li se zaista govoriti o tome da je "Heda Gabler ženski Hamlet svetske dramske literature"?

Moglo bi se reći da postoje dodirne tačke u karakterima Hamleta i Hede, ali su im sudbine, motivacija, životne okolnosti i suočavanje sa njima potpuno različiti. Na još jednom planu postoji sličnost – u glumačkom izazovu. Naime, po mnogima najveći lik svetske dramske literature je Hamlet, te mnogi glumci žele da svoj dar pokažu i dokažu ovom ulogom. Tako je, po mnogima, Heda Gabler među ženskim dramskim herojinama. Mislim da je to i najčešći razlog njihovog poređenja.

Za ovih 140 godina, koliko je proteklo od prvog susreta srpske publike sa Ibzenom, po njegovim dramama je na našim scenama postavljeno respektabilnih 80-tak predstava. Ipak, stiče se utisak da on i pored toga - iako pojedin teoretičari tvrde da je za razumevanje sadašnjosti možda značajniji od Šekspira - nije uspeo da kod ovdašnje publike stekne popularnost kakvu uživaju, recimo Čehova, ili Tenesi Vilijamsa, o pomenutom Šekspiru da i ne govorimo?

Visoki umetnički dometi i dela i predstave ne znače i popularnost dramatičara, niti dugovekost predstave, posećenost i zainteresovanost puplike. Čini mi se da severnjački, ibzenovski duh ne uspeva da pokrene šire interesovanje naše publike. Ibzenovske teme, likovi, situacije, odnosi među likovima, njihovi postupci, stremljenja, sudbine... na našu štetu, u većini, nisu zanimljivi i bliski ovdašnjoj, najširoj pozorišnoj publici. Nesumnjivo da je Ibzen, poput i Severnjaka Strindberga, pa i reditelja Bergmana, ili nadalje velikih autora svetske dramske literature, onih od Eshila, preko Aristofana, te Kalderona... Šilera... Brehta... i mnogih drugih, ipak poznat, priznat i poštovan u našoj sredini, ali ne i „popularan” kao Šekspir, Molijer, Čehov, Sterija ili Nušić.

Ibzenova dela su teatarska poslastica, ipak, za ne baš tako mali broj poznavaoca i ljubitelja pozorišta. Svakako da i majstorski rediteljski pristup i odlična glumačka podrška/realizacija, od dela do dela, od predstave do predstave, doprinose popularizaciji dramatičara i dela, kao i većoj posećenosti određenom pozorišnom događaju. Uveren sam da Ibzenove dramske likove, koji su naravno, posebni, zahtevni i na određen način kompleksni, mogu da tumače samo najbolji glumci. Takođe, najveće Ibzenove drame, kvalitetom i snagom su gromade svetske dramske književnosti. Ne samo u umetničkom smislu. Gromade su i po svojoj težini u inscenaciji. Ibzenovih drama su se do sada obično prihvatali najveći među rediteljima, a i oni najčešće tek u svom stvaralačkom zenitu. S tim u vezi, valja uvek imati na umu reči upozorenja Ranka Mladenovića koje je izrekao povodom Ibzenove Hede Gabler (Narodno pozorište u Beogradu, 1922): Ibzen je okean u kome su se utopili mnogi režiseri-davljenici!

M. Stajić