Др Зоран Максимовић, театролог: Све наше Хеде Габлер

Разговор с Максимовићем ипак започињемо питањем зашто баш Ибзен и зашто „Хеда Габлер”?

Хенрик Јохан Ибзен, велики мајстор сцене, недвојбено је највећи норвешки драматичар свих времена, један од најзначајнијих европских драматичара друге половине XIX века и један од стубова светске драматургије, упућује Максимовић.

Како додаје, дела Хенрика Ибзена значајно су утицала на развој новије драматургије.

По неким теоретичарима, од њега потиче нова европска драма, драма савремених боја и садржаја. У двадесетак драмских дела, колико је написао, анализујући друштво свога времена у неким драмама, Ибзен говори о човеку који безуспешно трага за суштином своје природе и судбине, каже максимовић.

Како истиче, Ибзен у познијим драмама све више говори о односу личности према самој себи, а све мање о односу личности према друштву.

Прошлост у његовим драмама има значајну улогу. Он у њима постепено открива делове прошлости својих ликова, те тако тумачи њихову садашњост. Бавећи се питањма жене у грађанском друштву, казује нам како оне немају готово никакав утицај на друштвене и државне послове, па стога, попут Хеде Габлер, желе да имају барем утицај на душе људи из окружења. Понирући у психичке дубине људске природе, он је 1890. и написао Хеду Габлер као снажну психолошко-аналитичку драму. По Ибзену: У Хеди је дубока поезија. Али, околина је плаши. Замислите да себе учини смешном!? Хеда има велике захтеве према животу... Обузета је сопственим бићем. Хеда својом снагом, харизмом, доминацијом, чак и луцидном храброшћу обавезује друге на поступке које сама жели.

У сваком случају, Максимовић не крије да је његов први „сусрет” са Ибзеном на сцени био „фатално препознавање”, односно из тог сусрета је произашла фасцинација његовим драмама.

Не сећам се поуздано да ли сам прво прочитао драму или одгледао представу Непријатељ народа у Српском народном позоришту, имао сам 15-16 година. Како је већ у тим сферама недокучивог, претпостављам да су та моја рана заокупљеност и фаворизација Ибзена везани за његову драматургију и уметнички сензибилитет који су мени веома блиски. Следиле су: Дивља патка, Нора, Авети... наравно, и Хеда Габлер. Ову последњу у низу гледао сам у СНП-у, у режији Димитрија Ђурковића из 1984. Тада, као млади гледалац, доживео је као посебно уметничко остварење, а и данас је носим као незаборавно сећање. Мене је од тада заокупљао феномен жене у редитељском виђењу и поетици Димитрија Ђурковића. И данас памтим, по мени, одличну режију и глуму, нарочито Љубицу Ракић као Хеду, Ксенију Мартинов Павловић, Шалајића, Гардиновачког, Менсура, Кримшамхалову... али и сценографију, костим, мизансцен. Као ванредан ликовни доживљај памтим тај истовремено празни и пуни простор, некакву хладну прозрачност и Хедину апсолутну, хладну доминацију и њено неприпадање том простору и окружењу.

Да ли сте током истраживања уочили одређену законитост с којом је свако ново театарско време приступало "Хеди", односно Ибзеновом ставу да "жена не може да буде оно што јесте у модерном друштву"?

Мислим да универзалност драме Хеда Габлер и драматуршка маестралност Ибзена не допуштају законитости по „театарским временима” њене инсценације. Сложио бих се са редитељем Димитријем Ђурковићем који је својом режијом Хеде Габлер хтео да покаже: Не призор нове жене него нови призор жене – да је то и идеја самог писца да тако представи своју јунакињу Хеду Габлер. Тип жене попут Хеде Габлер не може да испољи све своје потенцијале у овом свету из страха од скандала, тј. због (мало)грађанштине на коју није имуно ни једно време ни једна култура. Она се плаши да не испадне смешна и немоћна у очима других. Мени је једнако и данас остала интересантна и интригантна Хедина јакост-слабост и мрачна загонетност. Такође, можда парадоксално и чудно, она зрачи, барем својим делићем, неком мени недефинисаном унутарњом лепотом и чежњом да буде вољена.

Генерално гледано, Ибзенови комади уздижу величину, карактер, интелектуалну вредност и духовну снагу жене. А опет, његов најзначајнији женски лик, Хеда, тешко да се може сврстати у позитивце светске драмске литературе  - парадокс или потврда става да жена може све, па и то да буде зла, односо да и њом "овладају мрачне силе"?

Равноправна с мушкарцем, жена код Ибзена је чак и једина снага која је уз раднике потенцијално способна да мења друштвене односе и свет. Хеда, као и сва друга људска бића – и жене и мушкарци – уз све несумњиве квалитете, има и мане и негативности. По мени, она спада у трагичне херојине, пре него у зле или негативне ликове светске драмске баштине.

Може ли се заиста говорити о томе да је "Хеда Габлер женски Хамлет светске драмске литературе"?

Могло би се рећи да постоје додирне тачке у карактерима Хамлета и Хеде, али су им судбине, мотивација, животне околности и суочавање са њима потпуно различити. На још једном плану постоји сличност – у глумачком изазову. Наиме, по многима највећи лик светске драмске литературе је Хамлет, те многи глумци желе да свој дар покажу и докажу овом улогом. Тако је, по многима, Хеда Габлер међу женским драмским херојинама. Мислим да је то и најчешћи разлог њиховог поређења.

За ових 140 година, колико је протекло од првог сусрета српске публике са Ибзеном, по његовим драмама је на нашим сценама постављено респектабилних 80-так представа. Ипак, стиче се утисак да он и поред тога - иако поједин теоретичари тврде да је за разумевање садашњости можда значајнији од Шекспира - није успео да код овдашње публике стекне популарност какву уживају, рецимо Чехова, или Тенеси Вилијамса, о поменутом Шекспиру да и не говоримо?

Високи уметнички домети и дела и представе не значе и популарност драматичара, нити дуговекост представе, посећеност и заинтересованост пуплике. Чини ми се да северњачки, ибзеновски дух не успева да покрене шире интересовање наше публике. Ибзеновске теме, ликови, ситуације, односи међу ликовима, њихови поступци, стремљења, судбине... на нашу штету, у већини, нису занимљиви и блиски овдашњој, најширој позоришној публици. Несумњиво да је Ибзен, попут и Северњака Стриндберга, па и редитеља Бергмана, или надаље великих аутора светске драмске литературе, оних од Есхила, преко Аристофана, те Калдерона... Шилера... Брехта... и многих других, ипак познат, признат и поштован у нашој средини, али не и „популаран” као Шекспир, Молијер, Чехов, Стерија или Нушић.

Ибзенова дела су театарска посластица, ипак, за не баш тако мали број познаваоца и љубитеља позоришта. Свакако да и мајсторски редитељски приступ и одлична глумачка подршка/реализација, од дела до дела, од представе до представе, доприносе популаризацији драматичара и дела, као и већој посећености одређеном позоришном догађају. Уверен сам да Ибзенове драмске ликове, који су наравно, посебни, захтевни и на одређен начин комплексни, могу да тумаче само најбољи глумци. Такође, највеће Ибзенове драме, квалитетом и снагом су громаде светске драмске књижевности. Не само у уметничком смислу. Громаде су и по својој тежини у инсценацији. Ибзенових драма су се до сада обично прихватали највећи међу редитељима, а и они најчешће тек у свом стваралачком зениту. С тим у вези, ваља увек имати на уму речи упозорења Ранка Младеновића које је изрекао поводом Ибзенове Хеде Габлер (Народно позориште у Београду, 1922): Ибзен је океан у коме су се утопили многи режисери-дављеници!

М. Стајић