Ninine mustre: Nežnost
Tumarajući po dubinama sopstvenog bića, što često činim trudeći se da sagledam sebe i svoje mesto u ovom svetu, vrlo često nabasam na nežnost.
Svaki put kada primetim bilo koji deo svoje nežne prirode, odmah se setim i svoje pokojne mame. Ona mi je uvek govorila kako sam nežna, kao neki cvetić. Majka k'o majka, govorila je to sa puno ljubavi i oduševljenja. A ja, čim sam iz detinjstva kročila u mladalačko doba, prestala je da mi se dopada ta kvalifikacija. Kad god bi me mama uporedila sa nežnim cvetićem, meni je to stvaralo nelagodnost, ljutila sam se na sebe što je to tako i silno želela da nije. Tada još uvek nisam shvatila da se iza nežnosti krije velika snaga.
Mnogi i dalje nečiju nežnost doživljavaju kao slabost. Ponašamo se kao da svi živimo u nekoj džungli pa će iza žbunja svakog trena da iskoči strašni, gladni lav sa namerom da nas smaže za doručak. A sa lavovima se ne isplati biti nežan. Stoga smo rešili da budemo što grublji u svom ponašanju, u međusobnom ophođenju, grubi smo jedni prema drugima, prema roditeljima, deci, kolegama, prijateljima, a što je najtužnije, grubi smo prema sebi samima. Treniramo grubosti na svakom koraku i u svakoj situaciji, spremajući se valjda za tog od gladi izbezumljenog lava, pa kad iskoči iz žbunja, a mi ćemo ga svojom grubošću tako iznenaditi da će se sav odmah pokunjiti i uz izvinjenje nas na miru ostaviti. Nismo mi svi preko noći počeli da se klanjamo i da obožavamo grubosti. Pravili smo sitne ali uporne korake, udaljujući se od prave ljudske prirode, a ona je nežna, pažljiva i brižna... Kako je ono što je isplativo preuzelo primat nad onim što je prijatno, ljudsko i prirodno, tako smo postajali sve grublji. Čak i mnogi roditelji danas vaspitavaju svoju decu da budu gruba, nehajna i bezobzirna, jer se to mnogo više „isplati“. Jeste, da, baš se isplati! Pogotovo kada na naplatu dođu porodični odnosi, pa kolegijalni, pa prijateljski, pa oni najpodmukliji, jer ih teško sagledavamo, razumevamo i još teže razrešavamo - odnosi sa sobom. Pretvaramo se u jednu nepreglednu masu nesrećnih, nezadovoljnih, pobesnelih grubijana na čijim licima se pojavi osmeh, jedino kada ga izazove podsmeh. Za nežni deo svoje ljudske prirode nećemo ni da čujemo. Skoro, pa ga se stidimo. Tako sam i ja do nedavno.
A onda sam dobila informaciju, da je za nežnost potrebna hrabrost. Da samo oni ljudi koji su moćni, kao protivtežu za postizanje balansa imaju kapacitet da budu nežni. Svakodnevno se uveravam da je to upravo tako. I sve više poštujem i volim svoju nežnost i sada najzad imam i smelost da je u potpunosti izrazim, svaki put kada osetim potrebu za tim. Sve veselije tumaram po dubinama svog nežnog bića i sve manje glumim da sam ono što nisam, a posebno me veseli to što osećam da se polako bude i neki grubijani, ma koliko ubeđivani da je grubost njihova prava priroda. Šta god moderno doba pokušavalo od nas da napravi, mi znamo da odaberemo između onog što se isplati i onog što će nam prijati.
Nina Martinović Armbruster
