Miloš Crnjanski i Novi Sad: Obale daleke, rajske Sumatre

Našavši se i sam u ulozi što su je već dva veka njegovi zemljaci igrali u tuđoj državi – ratujući za tuđe interese – besmislenost ratnog haosa opevao je stihovima koji jedinu moralnost nalaze u smrti. Tada je položen i najstrašniji pesnikov zavet zajednici: „Steg dičan buna i ubica, / O rode ti si izabranik njin. / Klekneš li životu ponizna lica / nisam više tvoj sin.“

Povratak ratnika u domovinu – „najtužniji događaj u životu čoveka“ – počeo je u Beču, posle kapitulacije Austrougarske, kada je Miloš Crnjanski u opštem posleratnom haosu, početkom decembra 1918. godine, nekako uspeo da se dokopa Zagreba. Pošto je tu proveo nekoliko dana, upoznavši Ivu Andrića i druge mlade pisce okupljene oko redakcije časopisa “Književni jug”, Crnjanski je krenuo kući. Na železničkoj stanici sve je vrvelo od vojnika: među tolikim licima prepoznao je svog zemljaka – Banaćanina, koji se, kao novi Odisej, vraćao iz zarobljeništva, iz dalekih ruskih stepa, pričajući mu o snežnim vrhovima Urala, što su mu, kao prizor lepote nedirnute ljudskom rukom, donosili utehu.

Menjajući vozove pune zbunjenih ljudi, žena u ritama, i male dece koja su ležala na podu, Crnjanski je u Novi Sad stigao iz pravca Srema. Nadomak grada pred porušenim čortanovačkim tunelom voz je morao da se zaustavi, dok su putnici pešice prelazili u vagone koji su ih čekali sa druge strane. Na tom mestu, čitamo u čuvenom tekstu „Objašnjenje ‘Sumatre’“ (Srpski književni glasnik, 1920), dogodiće se epifanijski uvid  što je za umornog ratnika imao snagu isceljenja. Tu, nad prizorom sivog Dunava koji se pomaljao iz magle,  pesnika opijenog mirisom hladne zemlje, i žuborom skrivenog potoka, preplaviće mir, i to nakon magnovenja iznenadne spoznaje da je svet jedan i da je premrežen nevidljivim vezama. Utešno osećanje da priroda koja nas okružuje ne može biti  besmislen proizvod slučaja, te da iza svake smrti  dolazi novo rođenje – iskazaće pesnik u čuvenoj pesmi „Sumatra“. To je bio prvi korak tužnog umornog ratnika na putu pronalaženja izgubljene životne radosti.

Postavlja se, međutim, opravdano pitanje: gde je i kada napisana ova pesma? Da li je to bilo u Novom Sadu, onako kako je to pisac naznačio u poslednjoj rečenici „Objašnjenja“ – „Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu“ – ili je tačan onaj drugi podatak naveden ispod stihova „Sumatre“: „Beograd, Braće Nedića 29, 1920“? Iako bismo voleli da poverujemo rečima samog pesnika, koji će po povratku u zemlju Drašku Ređepu reći kako je pesma zaista napisana u Novom Sadu, neke druge činjenice govore nam suprotno. Naime, da je „Sumatra“  nastala tada, decembra 1918. godine, sasvim je izvesno da bi je Crnjanski uvrstio u “Liriku Itake”, svoju prvu i jedinu zbirku pesama objavljenu u Beogradu 1919. godine. Idejnoosećajni sklop koji danas nazivamo sumatraizmom pronalazimo, međutim, ne samo u ovoj zbirci već i u drami “Maska” (Zagreb 1918) ali pod drugim nazivom –  kao „eterizam“ – što ga kao svoju ličnu veru ispoveda jedan od aktera: pesnik Branko Radičević. Kao što je Branko bio simbol mladalačke neobuzdanosti i radosti, ali i bolovanja i umiranja, tako se i srpski Odisej iz rata vratio kao ostareli Kazanova – preusmerivši ljubav prema ženi na ljubav prema prirodi.  („Na mrtvima sam proveo mladost / tvoj mladež na dojci nije radost / koja je nekad bila.“) O sumatraizmu, kao o ljubavi bezimenog Dalmatinca prema nebesima i oblacima, pisaće Crnjanski tek 1920. godine u tekstu koji će postati središnji deo njegovog prvog romana “Dnevnik o Čarnojeviću”.

Kako god bilo, bilo bi lepo, i ne bismo se ogrešili o pesničku istinu, kada bismo u centru Novog Sada, na zgradi starog hotela, postavili obeležje –  podsetnik da je upravo ovde nastala čuvena „Sumatra“. To ne bi bila laž, već samo  gest poštovanja prema pesniku i njegovom osobenom traganju za zemaljskom srećom.

Gorana Raičević