Милош Црњански и Нови Сад: Обале далеке, рајске Суматре

Нашавши се и сам у улози што су је већ два века његови земљаци играли у туђој држави – ратујући за туђе интересе – бесмисленост ратног хаоса опевао је стиховима који једину моралност налазе у смрти. Тада је положен и најстрашнији песников завет заједници: „Стег дичан буна и убица, / О роде ти си изабраник њин. / Клекнеш ли животу понизна лица / нисам више твој син.“

Повратак ратника у домовину – „најтужнији догађај у животу човека“ – почео је у Бечу, после капитулације Аустроугарске, када је Милош Црњански у општем послератном хаосу, почетком децембра 1918. године, некако успео да се докопа Загреба. Пошто је ту провео неколико дана, упознавши Иву Андрића и друге младе писце окупљене око редакције часописа “Књижевни југ”, Црњански је кренуо кући. На железничкој станици све је врвело од војника: међу толиким лицима препознао је свог земљака – Банаћанина, који се, као нови Одисеј, враћао из заробљеништва, из далеких руских степа, причајући му о снежним врховима Урала, што су му, као призор лепоте недирнуте људском руком, доносили утеху.

Мењајући возове пуне збуњених људи, жена у ритама, и мале деце која су лежала на поду, Црњански је у Нови Сад стигао из правца Срема. Надомак града пред порушеним чортановачким тунелом воз је морао да се заустави, док су путници пешице прелазили у вагоне који су их чекали са друге стране. На том месту, читамо у чувеном тексту „Објашњење ‘Суматре’“ (Српски књижевни гласник, 1920), догодиће се епифанијски увид  што је за уморног ратника имао снагу исцељења. Ту, над призором сивог Дунава који се помаљао из магле,  песника опијеног мирисом хладне земље, и жубором скривеног потока, преплавиће мир, и то након магновења изненадне спознаје да је свет један и да је премрежен невидљивим везама. Утешно осећање да природа која нас окружује не може бити  бесмислен производ случаја, те да иза сваке смрти  долази ново рођење – исказаће песник у чувеној песми „Суматра“. То је био први корак тужног уморног ратника на путу проналажења изгубљене животне радости.

Поставља се, међутим, оправдано питање: где је и када написана ова песма? Да ли је то било у Новом Саду, онако како је то писац назначио у последњој реченици „Објашњења“ – „После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму“ – или је тачан онај други податак наведен испод стихова „Суматре“: „Београд, Браће Недића 29, 1920“? Иако бисмо волели да поверујемо речима самог песника, који ће по повратку у земљу Драшку Ређепу рећи како је песма заиста написана у Новом Саду, неке друге чињенице говоре нам супротно. Наиме, да је „Суматра“  настала тада, децембра 1918. године, сасвим је извесно да би је Црњански уврстио у “Лирику Итаке”, своју прву и једину збирку песама објављену у Београду 1919. године. Идејноосећајни склоп који данас називамо суматраизмом проналазимо, међутим, не само у овој збирци већ и у драми “Маска” (Загреб 1918) али под другим називом –  као „етеризам“ – што га као своју личну веру исповеда један од актера: песник Бранко Радичевић. Као што је Бранко био симбол младалачке необузданости и радости, али и боловања и умирања, тако се и српски Одисеј из рата вратио као остарели Казанова – преусмеривши љубав према жени на љубав према природи.  („На мртвима сам провео младост / твој младеж на дојци није радост / која је некад била.“) О суматраизму, као о љубави безименог Далматинца према небесима и облацима, писаће Црњански тек 1920. године у тексту који ће постати средишњи део његовог првог романа “Дневник о Чарнојевићу”.

Како год било, било би лепо, и не бисмо се огрешили о песничку истину, када бисмо у центру Новог Сада, на згради старог хотела, поставили обележје –  подсетник да је управо овде настала чувена „Суматра“. То не би била лаж, већ само  гест поштовања према песнику и његовом особеном трагању за земаљском срећом.

Горана Раичевић