Glumac Ivan Đurić: Rodoljupci su postali opšte mesto

Đurić je, inače, stalni i istaknuti član ansambla Pozorišta mladih, a u novosadskim alternativnim krugovima poznat je i kao Fantom ili Mandrak - zavisno od zadatka u borbi protiv zla - po ulogama stripolikih superheroja, koje ponekad igra u performansima “Šumska patrola” Filipa Markovinovića.

Nova uloga u SNP-u, ovaj put Lepršić, Sterijini “Rodoljupci”, u režiji kolege glumca, Radoja Čupića. Šta kažete danas o ovde čuvenom fenomenu “preletača”?

Imalo smo gostiju, prijatelja, koji su gledali naše probe. Jedan od njih je rekao da su Sterijini rodoljupci danas postali opšte mesto, nešto što je donekle i pase. To o čemu Sterija govori u određenom istorijskom trenutku, danas je postalo uobičajena pojava.

Izgleda da više nije sramota preletati iz jedne partije u drugu, menjati ideologije. Kad se to prvi put pojavilo, bilo je reči o tome, “Kako je mogao?!?”, ali brzo se ustalilo kao praksa. Ne da nije sramota, nego je kao deo poziva. Kod Sterije nam se učinilo da je problem, mislim da i jeste tako, to što su mu likovi dvodimnzionalni.

Od početka do kraja oni su isti. Preleću s jedne na drugu stranu i ništa se posebno ne desi s njima. Gavrilović je od početka do kraja pošten. Čupić je to uvio u operetu, uveo je songove. Tekstovi songova su originalno Sterijini, a melodije su tamburaške, vojvođanske. Kostimi su prenaglašeni. Sve se dešava na nekom vašaru, uz karusel i lampice... Probao je Čupić malo i da uprlja Gavrilovića, jer je tako pošten i čist. Neverovatno je da nam smeta čovek koji je pošten, zato što navodno niko nije takav. Tek je to tragično, da ne možemo da poverujemo u to, da nam je to dosadno. Do tog zaključka smo došli zajedno, ali meni je on poražavajući.

Ne verujem da je taj ideal neodrživ. Bar ja duboko verujem u ljude koji su čisti i pošteni, čak i u ovim okolnostima.

Koliko mi uopšte znamo taj deo naše istorije?

Vrlo malo. Ja sam, recimo, morao da se upoznajem s tim. Čupić nas je uvodio u sve to. Šta se dešavalo, šta je Sentomaš, šta se desilo, Šandor Petefi, vojvoda Šupljikac... Sterija olako prolazi kroz to, jer je to tada bila opštepoznata stvar.

Na pretpremijeri su bili moj otac i tast, kojima početak nije bio jasan. Trebalo im je 15 minuta da ukače ko je tu ko i ko je koga napao.

Vi ste isto “preletač”, da se malo našalimo. Iz Pozorišta mladih, sve ste češće u SNP-u?

Ne menjam ideologiju (smeh). Meni je to lepo. Pruža mi se prilika da promenim ekipu i atmosferu. Mislim da je to zdravo za glumca, da oseti drugu energiju, okolnosti, načine rada.

Nedavno ste igrali Endija u predstavi “Čovek bilbord”, o jednom zanimljivom fenomenu savremenog “preletaštva”?

Ideja za komad je stvarni događaj s početka dvehiljaditih, kada je jedan mlađi Amerikanac ponudio svoje čelo za reklamu. Prvo se digla medijska buka, ali on je na kraju privremeno, na mesec dana, istetovirao reklamu za preparat protiv hrkanja, i to za tridesetak hiljada dolara. I proslavio se.

To se onda rasplamsalo, pa je neka žena ubrzo oglasila svoje čelo za trajnu tetovažu. Ona je uspela da izlicitira samo deset hiljada dolara za doživotnu tetovažu neke internet kockarnice. Pitanje je da li ta kockarnica i dalje postoji, ali ta žena sada nosi šiške preko čela.

U Americi imaju i agencije sa manekenima koji iznajmljuju delove tela za privremene tetovaže.

Komad prati dvoje ljudi koji su dugo zajedno i pred brakom su. On je dramski pisac koji radi u knjižari po ceo dan, ne piše ništa. Ona radi u galeriji, besplatno, ne bi li stekla iskustvo i kontakte. Imaju jednog prijatelja, zgubidana, koji je stalno kod njih na gajbi.

I, Endi odluči da istetovira soje čelo na godinu dana, pravom tetovažom, da bi rešio sve njihove probleme. Komad je dijaloški jak, u tome smo uživali. Rad je bio prijatan. Mala ekipa, Marija Medenica, Strahinja Bojović i ja, sa rediteljem Petrom Jovanovićem, zaista smo uživali. Predstava je baš gledana.

S kim god sam pričao, skoro svi su rekli da bi stavili tu tetovažu, ali ne bi se prodali za sitno. Čini mi se da bih i sam na nekoj sumi poklekao. A opet, verujem da bih ipak, čak i na milion evra, rekao: “Ne!”.

I u predstavi “Evgenije Onjegin” u kojoj igraš, postavljaju se slična pitanja, sukobljavaju se ideali i realnost...

Postoji deo, to je reditelj Boris Liješević zanimljivo rešio, kada Lenski upoznaje Onjegina. Dijalog mladog pesnika sa uzvišenim iealima, verom u ljubav, sreću, slobodu, i čoveka koji je izgubio veru u ljubav, život, zapao je u splin, kako on to kaže, razbijen je na dva monologa.

Monolog Lenskog, u kom se obraća publici i kaže kako ne može da se živi bez vere u moral, poštenje, ljubav... Publika ga uvek vrlo pažljivo prati i isprati ga bez daha, a monolog traje možda i deset minuta.

Svi ljudi u sebi nose te suštinske vrednosti, mada ih tu i tamo iznevere, pokleknu, pa im se stalno vraćaju. To je jedini način na koji vredi živeti. Kad im se Onjegin obrati i kaže da ne veruje ni u šta, kako onda može da se živi?!?

“Mene ljubav ne radi.” Tako zvuči Onjegin. Kad pogledamo te oprečne stavove i kad bi mogli da ih izmerimo, svi bi glasali za prvi deo. Treba da se potrudimo više, da verujemo u prave vrednosti. Ja mislim da je to tako, da su ljudi u suštini dobri. Iskvare se vremenom, da, ali stalno imaju potrebu da se vrate toj osnovi.

Igor Burić