Sužnji najlepše pevaju o slobodi
Bezbroj puta je srpski narod na iskušenjima bio, ali bez obzira na golgotne puteve kroz istoriju, jedna je konstanta njegov duh održavala – pravoslavna vera, učvršćena neprocenjivim legatom blagorodnog Nemanjića, Svetog Save.
Srbi su se, istina, ponekad nemarno odnosili prema veri predaka, ali u trenucima najgušćeg mraka, spremni bili za veličanstven, divljenja vredan hrišćanski čin žrtvovanja vere radi.
Jedan je od takvih je u hramu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja na beogradskom Centralnom groblju. Voždovačka Crkva, koja nikad nije to trebalo da postane, začeta je kao kapela iz koje se samo pokojnici na onaj svet ispraćaju, ali u njoj je ikonostas, vredan ne toliko strogo umetnički, koliko impozantan kao izraz stradalništva svojih tvoraca, pa je pod zaštitom Uneskoa. Napravili su ga pripadnici jugoslovenske kraljevske vojske, utamničeni u logoru Bad Sulcu, delu zloglasnog nacističkog konc-lagera Buhenvald, odvajajući i doslovno od usta poslednju koru ionako oskudnog hleba zbog trampe za primitivni alat i drvo obrađivano pod budnim okom njihovog komandanta i sapatnika Grigorija Samojlova.
Nakon nesrećnog aprilskog rata, desetine hiljada vojnika i oficira, pre svega Srba, jer su dojučerašnja „braća“ okrenula ćurak naopako i, da konačno dobiju svoje nacionalne torove, „legla na rudu“ novog fašističkog svetskog poretka, osvanulo je u logorima širom Trećeg rajha. Ošamućeni, ne toliko od vojnog poraza koliko od svega što im se tokom kataklizme desilo, suočeni s kukavičlukom elita i iznenadnom bratoubilačkom mržnjom, u Bad Sulcu su, obeshrabreni i poniženi, poslednji organizovali svoj verski život. Njihova inertnost bila je povod za bahato seirenje Hitlerovih oficira, opijenih pobedama nad onima pred čijim su opancima u prošlom ratu bezglavo bežali, ali i uverenjem o pripadnosti superrasi. Rezignacija je bila duboka sve dok jedan od naci-oficira, prolazeći kroz paviljon, nije prokomentarisao odsustvo srpskog interesovanja za veru: „Zar Srbi uopšte i imaju kulturu?“ Gnev izazvan takvim nipodaštavanjem zapalio je iskru u srpskom narodu možda i najjače karakterne crte, inata, iz kojeg se izrodilo ono što je zadivilo ne samo sužnje iz drugih zemalja već i bahate tamničare. Naime, jednu su baraku preuredili za kapelu, a Grigorije Samojlov, kraljevski oficir, arhitekta i univerzitetski profesor, prihvatio se slikarskog i duborezačkog posla.
Duša velika kao Rusija
Potomak kozačke porodice, koja je posle Crvenog oktobra spas pronašla u Kraljevini SHS, Grigorije Ivanovič Samojlov (1904–1989) prva slikarska znanja stekao je još u otaybini, pohađajući Srednju umetničku školu, da bi u novoj domaji završio prvo Vojnu gimnaziju, pa studije na Arhitektonskom odseku beogradskog Tehničkog fakulteta. Tu je kasnije bio cenjen pedagog, ali je stizao i da projektuje brojna monumentalna javna zdanja, palate i porodične vile u prestonici, i ne samo to već i crkve u Beogradu, Vučju, Banjaluci, Njujorku, Klivlendu...U aprilskom slomu 1941, kao pripadnik kraljevske vojske, zarobljen je kod Srebrenice i mada su mu Nemci, kao „belom“ Rusu, nudili slobodu, nije želeo da se odvaja od srpskih vojnika kojima je komandovao pa je završio u Bad Sulcu. Kako je sve do 22. juna važio Ugovor Ribentrop–Molotov, pakt o nenapadanju između Trećeg rajha i ŠSR-a, Samojlovu je po dolasku u logor ponovljena, za njega nepristojna i nedostojna, ponuda da ide kući, koju je s ništa manjom indignacijom ponovo odbio.
Čitav alat za drvorez je napravljen od čeličnih otpadaka i konjskih potkovica, dok su za konstrukciju i podlogu za ikone poslužili hrastovi pragovi od starog iskidanog železničkog koloseka. Neka ikonografska rešenja oslikavaju istorijski trenutak u kojem su se našli tvorci ikonostasa. Naime, Spasitelj je prikazan s rukama vezanim konopcem koji simbolizuje okove, veze i ropstvo Srba i svih pravoslavnih hrišćana, dok se na južnim dverima, ispod đakonskog stihara Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, kao svojevrsna tiha pobuna sužanja, vidi srpska vojnička uniforma. Ikonostas je klasične izrade za to doba, prestone ikone su, pored Bogorodičine i Gospodnje, Sveti Nikola Mirlikijski i Sveti Sava, a na severnim dverima je Sveti arhangel Mihailo u ratničkom stavu. Na epistilu su apostoli predvođeni Svetim Jovanom Krstiteljem, dok su s leve i desne strane Tajne večere predstave velikih praznika: Cveti, Hristovo Rođenje, Vaskrsenje, Preobraženje i Silazak Svetog duha na apostole, a na sredini, ka vrhu, ikonostas se završavao Deisisom.
Po završetku rata, ikonostas je 1945. donet u Beograd i prvobitno postavljen u nekadašnju kapelu Učiteljske škole „Kraljica Natalija“ pa razmontiran i prenet u Patrijaršiju. Tokom mandata patrijarha Germana (1958–1990) premešten je u jednu od svega dve beogradske crkve izgrađene tokom njegovog stolovanja na tronu Svetog Save, onu na Centralnom groblju, koja je u međuvremenu, od jedne prostorije namenjene ispraćaju pokojnika, uzdignuta u primeren molitveni prostor koji danas posećuju hiljade vernika, gde ih dovodi i podvižništvo buhenvaldskih sužanja.
Milić Miljenović