Сужњи најлепше певају о слободи

Срби су се, истина, понекад немарно односили према вери предака, али у тренуцима најгушћег мрака, спремни били за величанствен, дивљења вредан хришћански чин жртвовања вере ради.

Један је од таквих је у храму Рођења Светог Јована Крститеља на београдском Централном гробљу. Вождовачка Црква, која никад није то требало да постане, зачета је као капела из које се само покојници на онај свет испраћају, али у њој је иконостас, вредан не толико строго уметнички, колико импозантан као израз страдалништва својих твораца, па је под заштитом Унескоа. Направили су га припадници југословенске краљевске војске, утамничени у логору Бад Сулцу, делу злогласног нацистичког конц-лагера Бухенвалд, одвајајући и дословно од уста последњу кору ионако оскудног хлеба због трампе за примитивни алат и дрво обрађивано под будним оком њиховог команданта и сапатника Григорија Самојлова.

Након несрећног априлског рата, десетине хиљада војника и официра, пре свега Срба, јер су дојучерашња „браћа“ окренула ћурак наопако и, да коначно добију своје националне торове, „легла на руду“ новог фашистичког светског поретка, освануло је у логорима широм Трећег рајха. Ошамућени, не толико од војног пораза колико од свега што им се током катаклизме десило, суочени с кукавичлуком елита и изненадном братоубилачком мржњом, у Бад Сулцу су, обесхрабрени и понижени, последњи организовали свој верски живот. Њихова инертност била је повод за бахато сеирење Хитлерових официра, опијених победама над онима пред чијим су опанцима у прошлом рату безглаво бежали, али и уверењем о припадности supеrrasi. Резигнација је била дубока све док један од наци-официра, пролазећи кроз павиљон, није прокоментарисао одсуство српског интересовања за веру: „Зар Срби уопште и имају културу?“ Гнев изазван таквим ниподаштавањем запалио је искру у српском народу можда и најјаче карактерне црте, ината, из којег се изродило оно што је задивило не само сужње из других земаља већ и бахате тамничаре. Наиме, једну су бараку преуредили за капелу, а Григорије Самојлов, краљевски официр, архитекта и универзитетски професор, прихватио се сликарског и дуборезачког посла.

Душа велика као Русија



Потомак козачке породице, која је после Црвеног октобра спас пронашла у Краљевини СХС, Григорије Иванович Самојлов (1904–1989) прва сликарска знања стекао је још у otaybini, похађајући Средњу уметничку школу, да би у новој домаји завршио прво Војну гимназију, па студије на Архитектонском одсеку београдског Техничког факултета. Ту је касније био цењен педагог, али је стизао и да пројектује бројна монументална јавна здања, палате и породичне виле у престоници, и не само то већ и цркве у Београду, Вучју, Бањалуци, Њујорку, Кливленду...У априлском слому 1941, као припадник краљевске војске, заробљен је код Сребренице и мада су му Немци, као „белом“ Русу, нудили слободу, није желео да се одваја од српских војника којима је командовао па је завршио у Бад Сулцу. Како је све до 22. јуна важио Уговор Рибентроп–Молотов, пакт о ненападању између Трећег рајха и ШСР-а, Самојлову је по доласку у логор поновљена, за њега непристојна и недостојна, понуда да иде кући, коју је с ништа мањом индигнацијом поново одбио.

Читав алат за дрворез је направљен од челичних отпадака и коњских потковица, док су за конструкцију и подлогу за иконе послужили храстови прагови од старог искиданог железничког колосека. Нека иконографска решења осликавају историјски тренутак у којем су се нашли творци иконостаса. Наиме, Спаситељ је приказан с рукама везаним конопцем који симболизује окове, везе и ропство Срба и свих православних хришћана, док се на јужним дверима, испод ђаконског стихара Светог првомученика и архиђакона Стефана, као својеврсна тиха побуна сужања, види српска војничка униформа. Иконостас је класичне израде за то доба, престоне иконе су, поред Богородичине и Господње, Свети Никола Мирликијски и Свети Сава, а на северним дверима је Свети архангел Михаило у ратничком ставу. На епистилу су апостоли предвођени Светим Јованом Крститељем, док су с леве и десне стране Тајне вечере представе великих празника: Цвети, Христово Рођење, Васкрсење, Преображење и Силазак Светог духа на апостоле, а на средини, ка врху, иконостас се завршавао Деисисом.

По завршетку рата, иконостас је 1945. донет у Београд и првобитно постављен у некадашњу капелу Учитељске школе „Краљица Наталија“ па размонтиран и пренет у Патријаршију. Током мандата патријарха Германа (1958–1990) премештен је у једну од свега две београдске цркве изграђене током његовог столовања на трону Светог Саве, ону на Централном гробљу, која је у међувремену, од једне просторије намењене испраћају покојника, уздигнута у примерен молитвени простор који данас посећују хиљаде верника, где их доводи и подвижништво бухенвалдских сужања.

Милић Миљеновић