Liturgija i dok bombarderi prete
Od kada znam za sebe, moja porodica i prijatelji su Uskrs uvek tako zvali, međutim, poslednjih desetak godina čujem mnoge ljudi, pa i pojedine sveštenike, da kažu Vaskrs.
Mi smo tu reč koristili samo kao glagol (“Hristos se vaskrsao na Uskrs”) i u pozdravu „Hristos voskrese - vaistinu voskrese”. Nikad drugačije. Pretpostavljam da su posle raspada države i velikih migracija, mnogi Srbi iz drugih krajeva Jugoslavije doneli sa sobom neke drugačije običaje i arhaičnije oblike našeg jezika, koje smo i mi prihvatili. Pa i Vaskrs.
No, ja se najbolje sećam predratnih proslava, dok sam bio tek osnovac. Iskreno, mada smo na časovima veronauke učili da je Uskrs „praznik nad praznicima”, više smo se radovali Božiću, jer je bio deo čarobne zimske bajke sa puno snega, grudvanja, sankanja i klizanja, Badnjim danom, svećicama osvetljenom jelkom i poklonima ispod nje. Pride su nas za Materice i Očevi darivali stariji, koje bi išli da „vezujemo”.
Uskrs nam je, ipak, bio manje atraktivan, osim tucanja farbanim jajima. Slavio se cele Velike Nedelje (oni vremešni su je zvali i Strasna), počev od Vrbice, odnosno Lazareve Subote, kad bi sva deca, lepo obučena, sa zvončićima oko vrata i grančicama vrbe u ruci šetala oko crkve u litiji i pevali prigodne pesme. Za tu priliku uvek sam obuvao, posebno čuvane, lakovane crne cipele sa šnalom i bele dokolenice. Sledili su Cveti i Veliki Petak, najtužniji dan Isusovog raspeća. Dok nije u Beogradu izgrađena velelepna crkva Svetog Marka sa porodicom sam išao na bogosluženje u rusku Svete Trojice. Nevelikih dimenzija, niskog svoda, zidova skladno oslikanih po kanonima živopisa donetih iz „matuške”, bila je uvek puna sveta, a osvetljena samo svećama, imala neku posebnu atmosferu, gotovo mističnu.
Kod kuće nas je čeka posna večera - prebranac, sardine, pita i rezanci sa orasima. Tokom čitave sedmice se spremalo posluženje za goste, a na sam Uskrs smo tata i ja, obično prepodne, išli u posetu prijateljima familije i rođacima, dok bi mama i baka dočekivali goste. Jaja, isključivo crvena su farbana varzilom, ali smo imali i nekoliko drugih boja za malu decu sa nalepljenim sličicama, obično zečića. Ručak je bio veoma svečan, sa obaveznim jagnjetinom, dok ja nikako nisam voleo jagnjeću sarmu i kapamu. Jedva sam čekao slatkiše i tucanje jajima. Obično bi dozvolili nekom od najmlađih da nas pobedi drvenim.
Posle hladnih, snežnih ili kišnih februara i marta, Uskrs, koji je obično padao u aprilu, donosio je i radost da zbacimo sa sebe tešku zimsku garderobu, otoplilo je, budio se novi život, sve je postalo zeleno, čak i neko voće procvetale. Najzad proleće. Taj svečani duh Uskrs osetio sam, mnogo, mnogo kasnije one nesrećne 1999. kad sam na Veliki Petak stao u red za celivanje plaštenice ispred male Svetosavske crkve. Sumrak je padao, ispred mene je bilo petnaestak ljudi u porti, kad je ođednom zasvirala sirena za vazdušnu opasnost. Niko se zbog nje nije ni mrdnuo. Nakon jedno 15 sekundi zlokobni zvuk je prestao. Kad smo ušli u hram, gledao sam pažljivo okupljene, bilo je ljudi najrazličitijih, mladih i starih, čak i majki sa decom, ali smo svi bili sabrani, čini mi se, kao rani hrišćani u katakombama. Ujedinila nas je želja za molitvom, da upalimo sveće za naše pokojnike i zdravlje živih, i ne misleći na avione, koji su dotle već napravili toliku silnu štetu po Srbiji.
Setio sam se i kako nam je Drugi svetski rat zagorčao svako svečarenje. Nama je srušena kuća, otac odveden u zarobljeništvo a mama, sestra i ja preselili kod babe u staru kuću, sazidanu još u drugoj polovini 19. veka. Tokom okupacije je Uskrs slavljen najskromnije moguće, nije više bilo obilnih ručkova, ali smo uvek imali jaja i išli na liturgiju u crkvu. Naravno, ne mogu zaboraviti Krvavi uskrs 1944. kad su američke leteće tvrđave razorile Beograd. Jedino te godine moji sugrađani nisu slavili. Sve spremljeno, istina, oskudno, ostavljeno je na šporetu i trpezi, jer smo morali spas tražiti po okolnim selima. Bombe nas nisu štedele ni sutradan, a još nisu bile raskrčene ni ruševine koje je Luftvafe ostavio tri godine ranije.
Kada se rat završio bio sam već student, došla je nova vlast i ideolozi koji su na sve moguće načine se trudili da iskorene religiju. Nisu računali da ona nije tek običan korov, koji se tek tako može iščupati iz korena kao u bašti. Postepeno se vera vratila, mada mnogi, ako nisu bili oportunisti i karijeristi, nikad nisu ni prestajali da slave duhovne praznike. Prolazilo je vreme, naši roditelji polako nestajali, a mi ondašnja deca postajali glave porodica i skupljali svoju decu i unuke da zajednički slavimo Uskrs kao nekad, dok smo bili mali, mladi, pa nešto manje mladi. Ove godine ga sa naročitom radošću čekam, jer će prvi put sa nama biti novi član familije, moj devetomesečni praunuk Aleksa.
Vojislav Bubiša Simić
