Iva Brdar: Sukob brutalnosti i poezije

Naslov je igra reči koja asocira na autostopiranje, motiv putem kojeg dve devojke stižu do cilja, prelazeći mnogo više od kilometara - upoznavajući različite ljude, upoznavajući sebe i, kao što kaže autorka, mlada dramska spisateljica, shvatajući da čežnja koja nas u životu često vodi, još češće nema prvog zadovoljenja.

Koliko vam znači nagrada Sterijinog pozorja?

- Baš je velika čast. Jako je bitno da postoji nacionalna nagrada za dramski tekst. Ona inspiriše ljude da pišu. Iza nje sledi i produkcija, pa je to dodatni podstrek za svakog dramaturga, i za sve ostale.

Cela slika koju je žiri opisao u obrazloženju, potvrđuje da postoji još uvek velika većina autora koji pišu takoreći na klasičan način, ne uzimajući u obzir savremeni svet, promene u pozorišnoj umetnosti... A postoji i mala grupa pisaca, mlađih generacija, drugačijeg senzibiliteta i prema pisanju i prema stvarnosti. Kako situaciju menjati na bolje?

- Možda je odgovor na to pitanje da nam treba jača sistemska struktura koja će da podrži dramsko pisanje, generalno govoreći. Konkurs Sterijinog pozorja jeste jedna od tih stvari, ali tokom cele godine bi moralo da postoji umrežavanje akademija, ne samo u Srbiji, nego širom Evrope. Svako bi trebalo da vidi budućnost svog teksta, bilo da je reč o objavljivanju na sajtu, knjizi ili postavljanju na sceni. Bitno je da pisci znaju da pišu za nešto.

Motiv vašeg teksta koji je nagrađen, nije krajnje, ali jeste neobičan, deluje poput, da parafraziramo jedno čuveno delo, “autostoperskog vodiča kroz Evropu”?

- Motiv je pozajmljen iz stvarnog života. Pre dve godine, dečko i ja smo povezli dve devojke koje su se takmičile u stopiranju od Krakova do Boljarica, u sred kišne sezone. Iako smo proveli zajedno samo sat, meni je to delovalo kao neka vrsta eskapizma iz njihovog setinga - rada u advertajzing agencijama. Iskušavanje života. Isto tako, priče koje su pričale bile su više sudar sa životom, nego što su to one očekivale. A u dramu sam inkorporirala i stvari koje mi smetaju u okruženju.

Ko su Monika i Ana, ne kao stvarni likovi?

- Ana i Monika su devojke u dvadesetim, dolaze iz Švedske i takmiče se u autostopiranju do nasumične tačke. Na svom putu susreću se sa brojnim vozačima i ženama vozačima, iskušavajući nešto što nisu ni očekivale. Putovanje, kao svako putovanje, njih menja.

Likovi koje sreću nisu ono za što se predstavljaju, a cilj se ispostavlja kao ne baš odredište koje su zamišljali. Ima li ga uopšte?

- Čini mi se da je cilj irelevantan. One na cilju shvataju da je putovanje bilo ono što je bitno, da je to njihova pobeda, nagrada. Sve što su iskusile, doprinosi im. Što se naših ličnih ciljeva i smisla tiče ne bi znala ni da odgovorim, ali zadnjom scenom jesam htela da kažem da postoji izvesna doza besmisla s kojom se trenutno suočavamo u svetu.

Vaš dramski jezik je drugačiji, bliži je stihu, poeziji?

- Namera mi je bila da koristim kolokvijalan jezik koji jeste formalno obrađen kroz poetičnu strukturu. Na taj način sam htela da govorim o stvarnosti na poetičniji način, sukobljavajući brutalnost i poeziju.

I. Burić