Ива Брдар: Сукоб бруталности и поезије

Наслов је игра речи која асоцира на аутостопирање, мотив путем којег две девојке стижу до циља, прелазећи много више од километара - упознавајући различите људе, упознавајући себе и, као што каже ауторка, млада драмска списатељица, схватајући да чежња која нас у животу често води, још чешће нема првог задовољења.

Колико вам значи награда Стеријиног позорја?

- Баш је велика част. Јако је битно да постоји национална награда за драмски текст. Она инспирише људе да пишу. Иза ње следи и продукција, па је то додатни подстрек за сваког драматурга, и за све остале.

Цела слика коју је жири описао у образложењу, потврђује да постоји још увек велика већина аутора који пишу такорећи на класичан начин, не узимајући у обзир савремени свет, промене у позоришној уметности... А постоји и мала група писаца, млађих генерација, другачијег сензибилитета и према писању и према стварности. Како ситуацију мењати на боље?

- Можда је одговор на то питање да нам треба јача системска структура која ће да подржи драмско писање, генерално говорећи. Конкурс Стеријиног позорја јесте једна од тих ствари, али током целе године би морало да постоји умрежавање академија, не само у Србији, него широм Европе. Свако би требало да види будућност свог текста, било да је реч о објављивању на сајту, књизи или постављању на сцени. Битно је да писци знају да пишу за нешто.

Мотив вашег текста који је награђен, није крајње, али јесте необичан, делује попут, да парафразирамо једно чувено дело, “аутостоперског водича кроз Европу”?

- Мотив је позајмљен из стварног живота. Пре две године, дечко и ја смо повезли две девојке које су се такмичиле у стопирању од Кракова до Бољарица, у сред кишне сезоне. Иако смо провели заједно само сат, мени је то деловало као нека врста ескапизма из њиховог сетинга - рада у адвертајзинг агенцијама. Искушавање живота. Исто тако, приче које су причале биле су више судар са животом, него што су то оне очекивале. А у драму сам инкорпорирала и ствари које ми сметају у окружењу.

Ко су Моника и Ана, не као стварни ликови?

- Ана и Моника су девојке у двадесетим, долазе из Шведске и такмиче се у аутостопирању до насумичне тачке. На свом путу сусрећу се са бројним возачима и женама возачима, искушавајући нешто што нису ни очекивале. Путовање, као свако путовање, њих мења.

Ликови које срећу нису оно за што се представљају, а циљ се испоставља као не баш одредиште које су замишљали. Има ли га уопште?

- Чини ми се да је циљ ирелевантан. Оне на циљу схватају да је путовање било оно што је битно, да је то њихова победа, награда. Све што су искусиле, доприноси им. Што се наших личних циљева и смисла тиче не би знала ни да одговорим, али задњом сценом јесам хтела да кажем да постоји извесна доза бесмисла с којом се тренутно суочавамо у свету.

Ваш драмски језик је другачији, ближи је стиху, поезији?

- Намера ми је била да користим колоквијалан језик који јесте формално обрађен кроз поетичну структуру. На тај начин сам хтела да говорим о стварности на поетичнији начин, сукобљавајући бруталност и поезију.

И. Бурић