TVOJA REČ Ana Milošević (27): Ljubav je uvek tajni sastojak

Od svih takmičara, bila je jedina žena, jedina studentkinja, jedina iz Srbije i jedina koja nije šef kuhinje. I sve to je nije sprečilo da očara žiri, pripremi im najbolji potaž od šargarepe, ostavi dobar utisak, postigne zavidne rezultate i s pravom počne da razmišlja o nekom svom restorančiću u budućnosti.

Kako bi stekla pravo da učestvuje na IKKER-u, morala je pre toga da postigne određene rezultate kako bi je neko, uopšte, pozvao da ode u Makarsku. Prošlogodišnje zlato u kategoriji “Profesionalac” u Budvi obezbedilo joj je učešće na takmičnju u Hrvatskoj.

Budva mi je bila prvo takmičenje, tako da nisam očekivala ni bronzu, a kamoli zlato i poziv za IKKER, kaže nasmejana Ana, rodom iz Petrovca na Mlavi.

Na IKKER-u si imala zadatak da nešto skuvaš?

Da. Dobili smo zadatke od čega treba da nam se sastoji čorba ili potaž, pređelo i glavno jelo. Pripremali smo se malo za to i ispalo je da sam ja uspela da potrefim ukuse sudija.

Tamo su svi bili šefovi kuhinja, a ja sam bila i jedina žena, jedini student. Čak je bio i jedan dečko iz Crne Gore, mlađi od mene, a šef kuhinje. Išla sam tamo da učim.

Nisam imala nikakva očekivanja. Želela sam da steknem novo iskustvo i upoznam ljude koji će me jednog dana naučiti nečemu. Zaista sam dosta naučila tamo.

Ali je ispalo - odoh, učih, pobedih...

To je moto mog profesora, samo bez pobede... Treba da odemo, steknemo iskustvo, upoznamo zanimljive ljude, a šta bude - biće. Svi smo se iznenadili mojoj pobedi.

Kako je izgledala ta procedura pripreme jela? Koliko je bilo treme, straha da ti nešto ne zagori...?

Treme je bilo dosta, čak i tokom pripreme kad sam samo pisala jelovnik. Ja sam imala tremu i kad sam radila generalnu probu! A tamo...

Uglavnom imam ogromnu tremu dok ne krenem da radim. Kad počnem da kuvam, ne razmišljam ni o kome i ni o čemu.

Onda upadneš u neki svoj kulinarski univerzum?

Da. Do tada nisam ni spavala kako treba. Čim sam krenula da radim, nema treme. Razmišljala sam samo o hrani, ne o sudijama, ne o ocenama...

Na koji način razmišaš o hrani?

Oh, to je zanimljivo pitanje... Od malena volim da kuvam, majka mi je bila kuvarica. Prosto, to je jedina stvar koja me opusti i ne razmišljam ni o čemu osim o sklapanju ukusa.

Ne u smislu da li će mi uspeti. Najveća pohvala tamo mi je bila kada su mi rekli da se vidi s kojom količinom ljubavi spremam hranu, što je mene izdvojilo od devet muškaraca.

Da li je, onda, ljubav tvoj tajni sastojak?

Uvek! Definitivno. Inače ne bi imali objašnjenje za uspehe... Volim da kažem da ne kuvam komercijalno, tako da, uvek je ljubav tajni sastojak u mojoj hrani.

Šta najviše voliš da spremaš za svoju dušu?

Paste.

Koliko te isprobavanje hrane tokom kuvanja zasiti, ili si gurman u svakom mogućem smislu?

Naučno je dokazano da je, onome ko kuva hranu ona i manje ukusna, nego onome ko je jede. Ali ja jesam gurman, mada pre hedonista. Meni je najveće zadovoljstvo da kuvam za druge, makar i ja ne bila za tim stolom.

Kako direktor našeg departmana kaže, gastronomija je industrija sreće. Ne postoji ni jedna druga nauka koja toliko ljude čini srećnom, kao hrana.

Hoćeš da kažeš da je hrana nauka?

Pa, može se reći. Imamo molekularnu gastronomiju koja spada u nauku. Mada, ja više volim taj tradicionalni pristup, što mi je bio i recept za uspeh sada. Svi pokušavaju da uvode namirnice novijeg doba i prave pomodarsku kuhinju...

To je kao ono kad ima i dima, veštačke magle i slično?

Da, pa prelivanje sipinim mastilom... Pobednik ovog takmičenja i ja smo jedini koji nismo koristili ništa više od noževa i blendera.

Svi ostali su donosili sprave koje koštaju i do hiljadu evra.

Iako ne voliš modernističke pristupe, koliko voliš da eksperimentišeš u kuvanju?

Uh, volim! Uvek gledam da, kad imam vremena i prostora, probam nešto novo, neku novu kuhinju. Izaberem neku zemlju i nađem zanimljiv recept.

Volim da spajam slatko i slano, a mnogi to ne vole. Ja volim takav pristup hrani. Dosta spremam tradicionalno, ali uvek se može složiti tako da jelo bude lepo i finije nego što su pre izgledala ta jela.

Koje ti je omiljeno tradicionalno jelo?

Sarma! Mislim da sam u životu jela samo majkinu sarmu i ona je, definitivno, najbolja na svetu.

Koliko često kuvaš?

U Novom Sadu i ne toliko, najviše kod kuće. Nekako mi je najdraže u mojoj kuhinji gde sam i naučila da kuvam. Odem jednom ili dvaput mesečno.

Ovde nemam dobar šporet, ali ponekad kuvam i za društvo.

Iako je, kako Ana Milošević kaže, na IKEER-u sve krenulo po zlu, jelo je pripremala više prema osećaju nego receptu. Ipak, kako biste se i vi oprobali u pravljenju ovog potaža, u nastavku vam objašnjava način pripreme tog jela.

Sastojci koji su neophodni za pripremu potaža su: 400 g šargarepe, 40 g crnog luka, 80 g putera, grančica majčine dušice, so, 200 g pilećeg belog mesa, 30 ml neutralne pavlake, listovi peršuna i 2 belanca.

Šargarepu iseći na sitnije komade i propržiti na puteru sa lukom i majčinom dušicom. Kada se prodinsta, naliti vodom i kuvati dok se šargarepa ne skuva.

Pileće meso ispasirati u blenderu sa neutralnom pavlakom i belancima. Blendirati dok masa ne bude glatka, a potom je začiniti.

Razviti providnu foliju i namazati je musem od pilećeg mesa, staviti listove peršuna i polako uviti kao rolat, ali da folija ne ide unutar smese. Potom zavezati krajeve i staviti da se kuva 15 minuta.

Šargarepu staviti u blender i pasirati. Potaž mora biti malo gušći. Kada se piletina skuva, treba je iseći na kolutove i servirati.

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Za početak bih volela da nađem neki dobar restoran u kojem ću moći dosta da naučim. Ja nemam iskustva. Samo sam radila studentske prakse.

Volela bih da odem na neko mesto gde ću moći dosta da naučim i gde će kuvari biti dovoljno otvoreni da me nauče. A posle bih volela da otvorim nešto svoje, nešto malo, porodično. Mesto sa dušom.

Kako si generalno zadovoljna PMF-om i onim što nudi u oblasti gastronomije?

Što se tiče gastronomije, rekla bih da sam zadovoljna i predmetima i profesorima. Toliko su neverovatni i izlaze nam u susret. Većinu što znam o kuhinji, od njih sam naučila.

Zato sam i najsrećnija što sam to upisala. Zahvalila bih se svom profesoru veština Goranu Radivojeviću, profesorici Bojani Kalenjuk i, žao mi je što nisam imala priliku da se zahvalim šefici kuhinje restorana “Alaska barka” Jasmini Milojević jer je, nažalost, preminula dan nakon mog takmičenja.

A veliku pomoć i savet sam dobijala od nje! Volela bih da kod tako nekog šefa radim. Da nije bilo njih troje, verovatno se ne bih tako dobro u kratkom roku spremila za takmičenje IKKER.

Budući da si jedina devojka na takmičenju, koliko je to opravdalo savremeni stereotim da se danas kuvanjem najviše bave muškarci?

Moje mišljenje je da su muškarci bolji kuvari jer imaju više vremena za to. Žena će se pre posvetiti porodici i odustaće od karijere, a mali broj žena uspeva da se organizuje da juri i karijeru i ima porodicu.

Muškarci imaju više vremena i, kako je jedna novinarka rekla, muškarci su večita deca i uvek se igraju.

A kuvanje je kao igranje...

Pa, na neki način to je ili hobi ili posao. Ali ja mislim da je više od posla. Kad voliš nešto, to je način života.

Nakon ovog takmičenja, da li si imala već neke pozive i ponude za posao?

Ne očekujem ništa, jer ja ne umem da se nudim. Na neki način me je nekoliko njih prepoznalo i dobila sam već neke ponude za Hrvatsku.

I, da li bi otišla tamo da radiš?

Da, definitivno. Oduvek mi je bila želja da posetim Makarsku. Uopšte nije bilo predrasuda, nacionalizma, osetila sam se kao kod kuće. Ljudi su neverovatni, kao i njihova energija, gostoljubivost, baš su me oduševili.

Lea Radlovački