Priča „Nedeljnog Dnevnika”: To je moje parče zemlje

Naglašavam, svoj, jer to je moja davnašnja želja - da ja, jedan od trojice sinova siromašnog radnika, bezemljaša, imam svoje parče zemlje.

Zamišljam: Zemlja je okrugla, velika, a na njoj je jedan mali kvadratić, mrljica, tačkica, koja se vidi iz vasione. To je moje parče zemlje, a na njemu sam ja.

Ne bih mogao da živim u zgradi na nekom desetom ili petnaestom spratu. Moram da imam svakodnevni kontakt sa zemljom, sa biljkama i životinjama. Bez tog kontakta, osećam, čovek gubi nešto od svoje suštine.

Okopavati svoj vinograd za mene je zadovoljstvo. Vučem široku vinogradarsku motiku po mekanoj zemlji, pazeći da ne oštetim nežne dvogodišnje biljke. Ako naiđem na grudvu zemlje, razbijam je tupim delom motike, a onda se ispravljam i šacujem vinograd. Nije velik, ali je lep, jer je moj. Ostaće deci. Za deset godina Mihajlo će da bude momčić, a vinograd će da bude u najboljem rodu. Naučiću ga da spravlja vino, da peče lozovaču i komovicu.

Svake jeseni ću da posadim desetak novih čokota, dok ima mesta u njemu. Stvoriću raj na zemlji. Možda će i Mina da ga zavoli. Moje uživanje je u začinjanju, u stvaranju, a plodove neka koriste drugi.

Da li to očinska ljubav buja u meni?

Da li je to sazrevanje?

Da li je to prelaz iz biološke u duhovnu fazu života?

Naslanjam motiku na mladu višnju, i koračam prema kraju bašte. Brojim. Koliko koraka, toliko metara. Premeravam, računam. Tamo je sorta Prokupac, pored nje su tri reda Vranca, ovde ću zasaditi Slankamenku. Vinske sorte, slatke i lepljive. Na trenutak zastajem, istežem se, osećam letnji jutarnji povetarac.

Posmatram oblake. Ne može čovek da gleda u oblake, a da ne pomišlja na Boga, anđele, svece, na duše umrlih i još nerođenih, i na sve one tajne koje nas opsedaju, pobuđuju našu radoznalost, naše promišljanje i čine nas ljudskim bićima.

Gledajući oblake, kao da vidim sebe i svoj život, ali ne ovaj koji živim sada, već onaj koji sam živeo i onaj koji ću živeti posle ovoga.

Oblaci, kumulusi, najviše liče na moju maštu. I oni nas, kao i mašta i neka duboka čežnja prate celog života, bez obzira u kom delu sveta se nalazili. Upravo taj osećaj duboke čežnje je primarni osećaj, svojstven svima, najdublja istina koju ne umemo da iskažemo rečima, pa je zato osećamo. Ona nas povezuje u jedno. U zajednicu, u pleme, u narod, u naciju, u ljudski rod. U pokušajima da objasnimo taj duboki osećaj, to neobično stanje duha, mi se između sebe razlikujemo. Neko to objašnjava na jedan, a neko na drugi način. I onda dolazi do nesporazuma, do nerazumevanja među ljudima. Kao kada se dečaci posvađaju oko toga šta raspoznaju u oblacima. Jedan vidi svetog Savu, a drugi svetoga Antu. A to je samo vodena para. I ništa više.

Danas će biti toplo...

Iz romana “Panonska neman” Nikole Šante; Dnevnik AD, Novi Sad 2017.

Nikola Šanta (Vrbas, 1959) studirao i radi u Novom Sadu, živi u Kucuri. Piše poeziju, prozu, eseje i drame na rusinskom i srpskom. Odgovorni urednik izdavaštva na rusinskom jeziku u NIU Ruske slovo, član Društva književnika Vojvodine