Muzejske knjige utisaka: Kakva publika, takvi i zapisi
NOVI SAD: Sve izloženo me podseća na mali Luvr... Izložba je odlična, ali je katalog preskup... Osvetljenje slika nije baš najbolje rešeno... nisu reči nekog mladog likovnog kritičara nevičnog novinarskom peru, već zapažanja posetilaca zabeležena u knjizi utisaka u jednom od naših muzeja.
Ova tradicija, koja potiče još iz vremena kada je elitna ustanova na beogradskom Trgu Republike nosila ime Umetnički muzej kneza Pavla, polako tone u zaborav.
Na pitanje gde biste mogli da upišete svoje utiske o izložbi koju ste upravo posetili, često ćete dobiti odgovor da je knjiga debelih korica koja je za to bila namenjena „prevremeno penzionisana“ budući da su posetioci umesto pohvala i dobronamernih kritika, sve češće upisivali poruke nedostojne ovog dokumenta.
U krugovima iskusnijih kustosa ostalo je sećanje na vreme 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, kada su poštovaoci umetnosti stekli naviku da u nekoliko rečenica ili čak nekoliko pasusa, iznesu svoj stav o izložbi, radnom vremenu muzeja ili ceni ulaznice.
Kako je navika upisivanja utisaka danas gotovo iščezla, ovaj dokument je u mnogim muzejskim institucijama povučen iz „redovne upotrebe“, ili je ostao sveden na protokolarnu knjigu namenjenu delegacijama iz inostranstva.
Prilikom poseta domaćih zvaničnika ili značajnih inostranih ličnosti, uobičajeni deo rute nekada je podrazumevao obilazak čuvene galerije ili muzeja. Pored fotografija i televizijskih snimaka, o ovim posetama često svedoče i njihovi zapisi u muzejskim knjigama utisaka.
Dok su postavke sa eksponatima iz klasičnih perioda godinama negovale ovaj običaj, Muzej savremene umetnosti na Ušću, opredeljen za promovisanje modernog izraza, odlučio se za drugačiji model komunikacije sa publikom.
Po mišljenju zaposlenih, posetioci ovog muzeja najčešće imaju potrebu da se lično obrate nekom od kustosa ili službenika zaduženih za razgledanje izložbe, i kažu da li im se nešto dopalo ili ne.
Osim toga, broj prodatih ulaznica po nekima sasvim dovoljno govori o uspešnosti postavke.
Iako poslednjih godina iza sebe imaju nekoliko atraktivnih i bolje posećenih izložbi („Primenjena umetnost i Beograd (1918-1941)“, „Le Korbizje - povodom 50 godina od smrti velikog arhitekte“, „Dobrović u Dubrovniku“), ljubitelji primenjenih umetnosti su svega nekoliko puta od osnivanja Muzeja imali priliku da svoja zapažanja obelodane u ovoj riznici lepih, ali katkad i oštrih reči.
Neki posetioci, na primer, imaju potrebu da zapišu kako im se izložba dopala, ali i da samokritično priznaju da o autoru ili tom istorijskom periodu veoma malo znaju.
U knjigama utisaka pohvale mahom ne odstupaju od stereotipa („Izložba je divna, šteta što ranije nije upriličena“), dok su reči negodovanja po pravilu maštovitije, ali i duhovitije („Dođoh, videh, pobegoh“, „Gde ste stavili otvaranje u petak, jer sam morao da otkažem preferans s društvom“).
Dakle, različiti ljudi, različite impresije.
Muzealci se uglavnom slažu oko toga da je knjiga utisaka potrebna jer pored nekih osnovnih parametara predstavlja svojevrsni esejistički fenomen. Interesantno je da ljudi smatraju da moraju da imaju apriori pozitivan stav o izloženim delima i radu muzeja da bi uzeli olovku i zabeležili svoje mišljenje.
Kažu da je ovakve priče nekada provlačila državna propaganda ukazujući na primer Sovjetskog Saveza i zemalja istočne Evrope, gde je vladalo mišljenje da se u knjigu namenjenu posetiocima mora zapisati nešto pozitivno, jer je zbog nepromišljene izjave nekog mogla zadesiti neprijatnost ili čak kazna.
Mnogi su zbirku impresija, kako se u muzejima nazivala knjiga utisaka, poslednji put videli početkom 1990-ih, gde je pored čuvara koji je brinuo o njoj, postojalo posebno stilizovano postolje na kojem je stajala deblja, bolje ukoričena sveska otvorena na prvoj neispisanoj stranici.
Služila je kao svojevrsno ogledalo uspešnosti postavki priređenih tokom prethodnih decenija, a poštujući tradiciju, autori izložbi bi je pažljivo iščitavali želeći da imaju uvid u mišljenje i zahteve publike.
Danas će vas u nekim galerijama i muzejima ljubazno obavestiti kako oni veoma drže do mišljenja svoje publike, ali i da broj onih koji zapisuju svoje utiske varira u zavisnosti od značaja izložbe. Naravno, svi će vam, bez obzira što ih to niste pitali, „nabaciti“ podatak da njihovi posetioci uglavnom imaju reči hvale, a da kritike shvataju veoma ozbiljno i trude se da izađu u susret i probirljivijoj publici.
Siniša Kovačević