Музејске књиге утисака: Каква публика, такви и записи
НОВИ САД: Све изложено ме подсећа на мали Лувр... Изложба је одлична, али је каталог прескуп... Осветљење слика није баш најбоље решено... нису речи неког младог ликовног критичара невичног новинарском перу, већ запажања посетилаца забележена у књизи утисака у једном од наших музеја.
Ова традиција, која потиче још из времена када је елитна установа на београдском Тргу Републике носила име Уметнички музеј кнеза Павла, полако тоне у заборав.
На питање где бисте могли да упишете своје утиске о изложби коју сте управо посетили, често ћете добити одговор да је књига дебелих корица која је за то била намењена „превремено пензионисана“ будући да су посетиоци уместо похвала и добронамерних критика, све чешће уписивали поруке недостојне овог документа.
У круговима искуснијих кустоса остало је сећање на време 60-их и 70-их година прошлог века, када су поштоваоци уметности стекли навику да у неколико реченица или чак неколико пасуса, изнесу свој став о изложби, радном времену музеја или цени улазнице.
Како је навика уписивања утисака данас готово ишчезла, овај документ је у многим музејским институцијама повучен из „редовне употребе“, или је остао сведен на протоколарну књигу намењену делегацијама из иностранства.
Приликом посета домаћих званичника или значајних иностраних личности, уобичајени део руте некада је подразумевао обилазак чувене галерије или музеја. Поред фотографија и телевизијских снимака, о овим посетама често сведоче и њихови записи у музејским књигама утисака.
Док су поставке са експонатима из класичних периода годинама неговале овај обичај, Музеј савремене уметности на Ушћу, опредељен за промовисање модерног израза, одлучио се за другачији модел комуникације са публиком.
По мишљењу запослених, посетиоци овог музеја најчешће имају потребу да се лично обрате неком од кустоса или службеника задужених за разгледање изложбе, и кажу да ли им се нешто допало или не.
Осим тога, број продатих улазница по некима сасвим довољно говори о успешности поставке.
Иако последњих година иза себе имају неколико атрактивних и боље посећених изложби („Примењена уметност и Београд (1918-1941)“, „Ле Корбизје - поводом 50 година од смрти великог архитекте“, „Добровић у Дубровнику“), љубитељи примењених уметности су свега неколико пута од оснивања Музеја имали прилику да своја запажања обелодане у овој ризници лепих, али каткад и оштрих речи.
Неки посетиоци, на пример, имају потребу да запишу како им се изложба допала, али и да самокритично признају да о аутору или том историјском периоду веома мало знају.
У књигама утисака похвале махом не одступају од стереотипа („Изложба је дивна, штета што раније није уприличена“), док су речи негодовања по правилу маштовитије, али и духовитије („Дођох, видех, побегох“, „Где сте ставили отварање у петак, јер сам морао да откажем преферанс с друштвом“).
Дакле, различити људи, различите импресије.
Музеалци се углавном слажу око тога да је књига утисака потребна јер поред неких основних параметара представља својеврсни есејистички феномен. Интересантно је да људи сматрају да морају да имају априори позитиван став о изложеним делима и раду музеја да би узели оловку и забележили своје мишљење.
Кажу да је овакве приче некада провлачила државна пропаганда указујући на пример Совјетског Савеза и земаља источне Европе, где је владало мишљење да се у књигу намењену посетиоцима мора записати нешто позитивно, јер је због непромишљене изјаве неког могла задесити непријатност или чак казна.
Многи су збирку импресија, како се у музејима називала књига утисака, последњи пут видели почетком 1990-их, где је поред чувара који је бринуо о њој, постојало посебно стилизовано постоље на којем је стајала дебља, боље укоричена свеска отворена на првој неисписаној страници.
Служила је као својеврсно огледало успешности поставки приређених током prеthodnih деценија, а поштујући традицију, аутори изложби би је пажљиво ишчитавали желећи да имају увид у мишљење и захтеве публике.
Данас ће вас у неким галеријама и музејима љубазно обавестити како они веома држе до мишљења своје публике, али и да број оних који записују своје утиске варира у зависности од значаја изложбе. Наравно, сви ће вам, без обзира што их то нисте питали, „набацити“ податак да њихови посетиоци углавном имају речи хвале, а да критике схватају веома озбиљно и труде се да изађу у сусрет и пробирљивијој публици.
Синиша Ковачевић