NININE MUSTRE: Panacea
Otišao je. Prijatelj i kolega. Na poslednjem ispraćaju od čoveka koji ume sa rečima, nazvan „Brundalo zlatnog srca“.
Svi smo mu želeli da se oporavi, da nastavi tamo gde je zastao, da se vrati sa osmehom ispod kao nešto ozbiljnog lica.... a on je u poslednjih godinu dana, sve češće imao samo jednu želju: da još jednom duboko udahne, punim plućima. Nije mu se dalo. Ali nama koji smo ostali, jeste. Nešto je kvrcnulo u meni. Godine nastojanja da produbim svesnost, godine vežbanja i učenja najzad su urodile plodom. Čak ni aplikacija na telefonu koja me podseća da duboko udahnem, nije uvek imala efekta, ali njegov odlazak jeste.
Kad god pomislim na njega, a to je često od kako je otišao, ja se setim koliko bi on bio srećan da je mogao da udahne punim plućima, a onda ja to učinim za njega. Činim to polako, potpuno svesno, ispunjena zahvalnošću što mogu. Udišem, pa sve uživam u tim trenucima dok se pluća ispunjavaju do poslednjeg delića. I sve maštam kako se on od nekud smeška i da mu je drago što mi koji smo ostali, to možemo. Možemo da dišemo!
Naš poznati karatista Velibor Dimitrijević, ispričao mi je da se kroz disanje svest povezuje sa telom, duh sa materijom, mudrost sa snagom. Japanci smatraju da je čovek jedan mali kosmos koji upravo svojim disanjem spaja nebo i zemlju i zato neguju tehnike disanja kako bi se razvijali i u životu napredovali. Prosečan čovek diše poptuno nesvesno. Ljudi koji ne vežbaju, niti se bave bilo kakvom fizičkom aktivnošću, danima ni jednom ne udahnu sporo i duboko iz donjeg stomaka. Tako dišu bebe, to je prirodno disanje – iz donjeg stomaka. Tako dišu sve dok usled nepravilnog držanja tela kojim ih učimo od malih nogu, ne počnu da dišu onako kao mi odrasli – plitko, iz gornjeg dela pluća. A telo je mudrije od nas (barem onaj deo tela koji bez naše volje trepće, diše, guta, kreće se) i ono nam stalno šalje signale. Neki ljudi prepoznaju signale, pa počnu da vežbaju svesno disanje, počnu da se bave nekim fizičkim radom, provode više vremena u šetnji u prirodi, a neki, jedino uz dim cigarete, usliše vapaj tela za većom količinom kiseonika, kao taj dragi prijatelj sa početka priče. I bio je tako uporan u tome, baš kao i u svemu ostalome.
Iskreno se nadam da će i sećanje na njega ostati uporno, da me podstiče da često udahnem duboko i svesno i da mi se pri tome ne samo pluća, nego i srce ispuni milinom. Duboko i svesno disanje umiruje um, osvežava kompletan organizam i kao što reče jedan mudri učitelj indijanac - nema drugog, boljeg, jeftinijeg, a prirodnijeg leka za užurbanu svakodnevicu koja nam svima uzima danak.
Sećam se da mi je u jednom periodu duboke patnje, jedina prijatna aktivnost bila joga. A u jogi je baš disanje važnije od samog vežbanja. Sve sam ja to i ranije znala, ali tek sa odlaskom prijatelja, sve sam to povezala. Tek sada sve to svakodnevno primenjujem, više puta tokom dana sećajući se da duboko i svesno udahnem, sve više verujući u svoj stih: lek za svako stanje, svesno je disanje.
Nina Martinović Armbruster
wwww.ninamartinovic.com
