НИНИНЕ МУСТРЕ: Панацеа

Сви смо му желели да се опорави, да настави тамо где је застао, да се врати са осмехом испод као нешто озбиљног лица.... а он је у последњих годину дана, све чешће имао само једну жељу: да још једном дубоко удахне, пуним плућима. Није му се дало. Али нама који смо остали, јесте. Нешто је кврцнуло у мени. Године настојања да продубим свесност, године вежбања и учења најзад су уродиле плодом. Чак ни апликација на телефону која ме подсећа да дубоко удахнем, није увек имала ефекта, али његов одлазак јесте.

Кад год помислим на њега, а то је често од како је отишао, ја се сетим колико би он био срећан да је могао да удахне пуним плућима, а онда ја то учиним за њега. Чиним то полако, потпуно свесно, испуњена захвалношћу што могу. Удишем, па све уживам у тим тренуцима док се плућа испуњавају до последњег делића.  И све маштам како се он од некуд смешка и да му је драго што ми који смо остали, то можемо. Можемо да дишемо!

Наш познати каратиста Велибор Димитријевић, испричао ми је да се кроз дисање свест повезује са телом, дух са материјом, мудрост са снагом. Јапанци сматрају да је човек један мали космос који управо својим дисањем спаја небо и земљу и зато негују технике дисања како би се развијали и у животу напредовали. Просечан човек дише поптуно несвесно. Људи који не вежбају, нити се баве било каквом физичком активношћу, данима ни једном не удахну споро и дубоко из доњег стомака. Тако дишу бебе, то је природно дисање – из доњег стомака. Тако дишу све док услед неправилног држања тела којим их учимо од малих ногу, не почну да дишу онако као ми одрасли – плитко, из горњег дела плућа. А тело је мудрије од нас (барем онај део тела који без наше воље трепће, дише, гута, креће се) и оно нам стално шаље сигнале. Неки људи препознају сигнале, па почну да вежбају свесно дисање, почну да се баве неким физичким радом, проводе више времена у шетњи у природи, а неки, једино уз дим цигарете, услише вапај тела за већом количином кисеоника, као тај драги пријатељ са почетка приче. И био је тако упоран у томе, баш као и у свему осталоме.

Искрено се надам да ће и сећање на њега остати упорно, да ме подстиче да често удахнем дубоко и свесно и да ми се при томе не само плућа, него и срце испуни милином. Дубоко и свесно дисање умирује ум, освежава комплетан организам и као што рече један мудри учитељ индијанац - нема другог, бољег, јефтинијег, а природнијег лека за ужурбану свакодневицу која нам свима узима данак.

Сећам се да ми је у једном периоду дубоке патње, једина пријатна активност била јога. А у јоги је баш дисање важније од самог вежбања. Све сам ја то и раније знала, али тек са одласком пријатеља, све сам то повезала. Тек сада све то свакодневно примењујем, више пута током дана сећајући се да дубоко и свесно удахнем, све више верујући у свој стих: лек за свако стање, свесно је дисање.      

Нина Мартиновић Армбрустер

wwww.нинамартиновиц.цом