Ninine mustre: Zen na tren
Zanimljivo mi je kako različite tradicije na različite načine ukazuju na puteve ka miru, sreći, harmoniji i svim tim sitnim, a tako važnim detaljima koji čine život ispunjenijim i lepšim. Još uvek nisam ugrabila priliku da se na licu mesta upoznam sa Zen učenjima, ali sam zahvaljujući prijateljima srela ljude koji se bave upravo njima: zen učenjima.
Zapravo se ne bave, oni ih žive. Na jednom druženju koje je uobličeno u zen večeru, jedan divan bračni par poreklom iz Urugvaja i Rusije otkrio je prisutnima nekoliko detalja o tome šta je zapravo zen.
Očekivala sam mnogo toga, uzvišenog, pomalo mističnog, mudrog i dubokoumnog, a sve se svelo na jednu jedinu reč: jednostavnost. Naučila sam da je zen način na koji dišemo, hodamo, peremo sudove, pijemo...
Ukoliko naučimo da to radimo svesno, mi smo u zenu, u tom stanju opuštenosti i balansa, u stanju neopisive, tihe radosti.
Dok smo slušali muziku neobične japanske frule, dobili smo jasne smernice kako da uz konstantno svesno i duboko disanje uzimamo, opipamo, omirišimo i probamo zalogaj. Kako da ga dugo žvaćemo, a onda da pratimo osećaj kako odlazi polako u stomak.
A onda da još neko vreme uživamo u tom osećaju. Naučili smo i da se u mislima zahvalimo svakom biću koje je na bilo koji način učestvovalo na putu koji je zalogaj prošao od semena iz kog je iznikao, preko odgajivača, prodavca, prevoznika i onoga ko je hranu za nas pripremio. Osećaj je bio fantastičan.
Ne sećam se da sam ikada doživela toliki stepen uživanja u jelu kao te večeri. Tri zalogaja jedne jedine namirnice, donela su mi zadovoljstvo kao neka bogata gozba.
Odlučila sam da sutradan isprobam to što sam naučila. Spremila sam jedno od svojih omiljenih jela - flekice sa kupusom, i sela sa namerom da uživam u zen obroku.
Ali avaj! Tako sam navalila na jelo, da sam zaboravila i na disanje i na zahvalnost i na odgajivače, ma na sve!
Tek kad sam pojela pun tanjir, setila sam se šta sam u stvari htela. Razočarano sam shvatila da skoro uopšte nisam ni uživala, samo sam halapljivo gutala omiljenu hranu.
Ponovo sam sipala u tanjir, sa još jasnijom namerom da uživam u svakom mirisu, ukusu, u svakom momentu.
Smejala sam se sebi u sebi, podrugljivo misleći: “Ma, sva si mi ti za zen“, pa sam se onda setila kako su nam rekli da „ma“ znači dosta, to je trenutak kada sve stane, kada zastanemo u onome što radimo, da bismo osvestili taj trenutak... i baš u tom trenutku shvatim da uzimam poslednji zalogaj, a da ponovo ni trenutka nisam svesno disala niti bila prisutna dok sam jela.
Iz stomaka se nije osećalo zadovoljstvo, samo napetost i težina. Nisam mogla da verujem! Pa zar je toliko teško da makar na trenutak budem svesna šta radim?
I onda sam uspela da taj poslednji zalogaj pojedem uz svesno disanje, uz dugo žvakanje i sve kako sam naučila. I bila sam srećna.
Od tada nastojim da svesno radim sve što radim. Ne mogu da se pohvalim da je to često, ali jako se radujem kad uspem bar na tren da budem zen.
Nina Martinović Armbruster
