Ninine mustre: Doživeti stotu
Utvrđeno je da se naše ćelije redovno obnavljaju. Tako se neki organi regenerišu brže, a neki sporije, ali ipak, nakon nekog vremena, svaki se organ bukvalno preporodi i bude potpuno nov.
O tome zašto se ipak događa da starimo i da isti ti organi koji imaju mogućnost da se obnove, to vremenom prestanu da čine, postoje razne teorije. U svakom slučaju, starenje se smatra prirodnim procesom i svako ko ima problem da to prihvati, ima ozbiljan problem u životu.
Počinju da se rađaju strahovi od starenja i smrti, koji dodatno opterećuju psihu i zagorčavaju nam život, da ne kažem da ga i na taj način ugrožavamo i u krajnjoj liniji, skraćujemo.
Prolazeći kroz razne faze poimanja starosti i smrti, posmatram ljude oko sebe i vidim da od ličnog stava prema starenju uveliko zavisi kako će soba provesti svoje zlatno doba.
Postoje dve krajnosti između kojih je bogata lepeza nijansi: jedni jedva čekaju da odu u penziju, jer imaju toliko toga da urade, nauče, pročitaju, poslušaju i pogledaju, a drugi se nerado penzionišu, jer zavise isključivo od poslovnog okruženja i ne znaju šta će sa sobom kada to okruženje nestane.
Po mojim opservacijama, oni prvi su većinom očuvanog kako psihičkog, tako i fizičkog zdravlja, vitalni su i dožive duboku starost.
Verovatno je to zato što imaju mnogo raznih interesovanja, vedrijeg su i bogatijeg duha i više se kreću.
Ljudi koji ne žele u penziju, penzionerske dane uglavnom provode u čekaonicama kod lekara i ta im se radnja neretko pretvara u društveni život koji im zamenjuje poslovno okruženje.
Potpuno sam uverena da negovanje sopstvenih hobija i interesovanja može u poznim godinama da donese mnogo radosti i motivacije da se svakoga jutra ustaje srećan i pun želje za životom.
A to je sasvim logično i način da se bude zdraviji, bez obzira na to da li verujemo u teoriju da naše ćelije reaguju na naše raspoloženje i u skladu sa njim funkcionišu.
U jednom razgovoru, gospodin Pavle Aksentijević mi je rekao da se više posvetio pevanju nego slikanju zato što će za slikanje biti dovoljno vremena i snage kada bude ostario, a da pevanjem želi da se bavi dok ga glas još dobro služi.
Dopalo mi se to što sam čula i to sam prisvojila kao sopstvenu mustru. Kada me neko sa podsmehom upita zašto bih uopšte poželela da živim preko 120 godina kao što odmalena verujem da hoću, ja se setim te mustre.
Svako doba ima svoje prednosti u odnosu na sopstvene mogućnosti. Važno je dobro se preispitati i sagledati šta nam je u kom trenutku činiti.
Iz ove perspektive ima mnogo toga što bih drugačije uradila, ali znam da sam tada radila najbolje što sam umela, drugačije nisam znala. Ono u čemu sam grešila bilo je neophodno da bih greške uviđala i da bih se dalje kao ljudsko biće razvijala.
Nikada se nisam pronalazila u rečima pesme koja kaže da je doživeti stotu, velika gnjavaža u životu. I sama pomisao na to šta sve još uvek nisam uradila i naučila, inspiriše me da se veselim što još nisam ni pola puta prevalila.
