Dejan Mijač: Stalno sam popravljao jednu te istu predstavu

Neke meni drage predstave nikada nisu dobile neka priznanja i nagrade, ali mi je bilo drago što sam ih radio i povodom toga propao, rekao je Mijač.

Prva i do danas jedina objavljena monografija posvećena umetničkom radu Dejana Mijača, jednog od naših najznačajnijih savremenih reditelja, prvenstveno osvetljava dugogodišnji angažman ovog stvaraoca u Srpskom narodnom pozorištu.

Darinka Nikolić, autorka knjige i pozorišna kritičarka, kroz duge i sadržajne razgovore sa Mijačem usmerava pažnju i na predstave nastale pre i nakon njegovog „novosadskog perioda“, te praktično zaokružuje pogled na celokupnu karijeru ovog izuzetno plodnog i za naš teatar tako važnog stvaraoca.

Darinka Nikolić je napomenula se svojim radom Mijač potpuno uklopio u estetiku i ideju Srpskog narodnog pozorišta.

Slavni reditelj se u razgovorima vođenim za ovu monografiju priseća i svojih režija u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, somborskom Narodnom pozorištu, rada s nekim od najboljih glumaca našeg teatra, te otkriva elemente svoje rediteljske poetike i svog pogleda na pozorište i teatarsku umetnost.

Posebna pažnja u knjizi posvećena je „Golubnjači“ Jovana Radulovića, predstavi nastaloj u Srpskom narodnom pozorištu u režiji Dejana Mijača, koja je početkom osamdesetih godina prošlog veka izazvala burne političke reakcije pa je, posle zabrane u Novom Sadu, scenski život nastavila u Beogradu, u Studentskom kulturnom centru.

O predstavi, njenom nastanku i sudbini, u monografiji svedoči reditelj, ali i neki od aktera afere koju je „Golubnjača“ izazvala.

Dejan Mijač je naglasio da kada čovek malo duže traje u pozorištu, sve se dogodi tako da ima neki lep kraj.

"Moj stariji kolega Bata Putnik mi je jednom kazao da ne smem da se sikiram jer je pozorište mesto sreće. Kaže Bata "U pozorištu se sve lepo završava". Kazao mi je da ću uraditi predstave čijih se naslova neću sećati, ali da će publika zapamtititi one dobre. Uvek iza predstave dolazi ona sledeća, pa sledeća, pa sledeća...", kazao je Mijač.

Naš proslavljeni reditelj je istakao da je reči starijeg kolege protumačio kao savet da ako nešto nije uradio u jednoj predstavi da će to uraditi u sledećoj.

"Tako je i bilo. Praktično sam radio popravak jedne te iste predstave." kazao je Mijač.

Glumac Branko Cvejić rekao je da kada bi morao u jednoj rečenici da opiše svoje prijateljstvo sa Mijačem, ona bi glasila "Dejane, Deko gde ćemo sada".

"Bio je taj period kada sam bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta i ta rečenica mi se stalno vrtela kroz glavu. Uvek smo se dobro izvlačili iz različitih nevolja uglavnom vezanih za pozorište" kazao je Cvejić.

On je kazao da se upoznao sa Mijačem na lično insistiranje, jer je čuo da pravi neku zanimljivu predstavu u Novom Sadu.

"Tada je počinjao da radi i neku predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i ja sam znao da će glavni glumci da ga napuste zbog angažmana na nekoj televizijskoj seriji. Prišao sam mu i preporučio se. Desilo šta se desilo, ušao sam u predstavu zajedno sa pokojnim Slobodanom Đurićem kojeg je posle smrti zamenio Voja Brajović", kazao je Cvejić.

Shavatio sam da sam uz reditelja predstave i nekoliko mladih ljudi jedini živi akter predstave "Golubnjača". To je porazno, jer nema više nikoga da svedoči o tome, rekao je Cvejić.

Naš cenjeni glumac se setio da je dobio batine na autobuskoj stanici u Novom Sadu, jer vozač autobusa iz Sombora nije hteo da ga poveze.

"Krenuo sam za Beograd i imao sam uredno kupljenu kartu, ali vozač se zainatio pa je pozvao policiju. Policajac me je tukao pred stotinak ljudi jer nisam hteo da se sklonim od autobusa, Probudio sam se u stanici policije za otiskom đona od cipele na licu", sećao se Cvejić.