Дејан Мијач: Стално сам поправљао једну те исту представу

Неке мени драге представе никада нису добиле нека признања и награде, али ми је било драго што сам их радио и поводом тога пропао, рекао је Мијач.

Прва и до данас једина објављена монографија посвећена уметничком раду Дејана Мијача, једног од наших најзначајнијих савремених редитеља, првенствено осветљава дугогодишњи ангажман овог ствараоца у Српском народном позоришту.

Даринка Николић, ауторка књиге и позоришна критичарка, кроз дуге и садржајне разговоре са Мијачем усмерава пажњу и на представе настале пре и након његовог „новосадског периода“, те практично заокружује поглед на целокупну каријеру овог изузетно плодног и за наш театар тако важног ствараоца.

Даринка Николић је напоменула се својим радом Мијач потпуно уклопио у естетику и идеју Српског народног позоришта.

Славни редитељ се у разговорима вођеним за ову монографију присећа и својих режија у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, сомборском Народном позоришту, рада с неким од најбољих глумаца нашег театра, те открива елементе своје редитељске поетике и свог погледа на позориште и театарску уметност.

Посебна пажња у књизи посвећена је „Голубњачи“ Јована Радуловића, представи насталој у Српском народном позоришту у режији Дејана Мијача, која је почетком осамдесетих година прошлог века изазвала бурне политичке реакције па је, после забране у Новом Саду, сценски живот наставила у Београду, у Студентском културном центру.

О представи, њеном настанку и судбини, у монографији сведочи редитељ, али и неки од актера афере коју је „Голубњача“ изазвала.

Дејан Мијач је нагласио да када човек мало дуже траје у позоришту, све се догоди тако да има неки леп крај.

"Мој старији колега Бата Путник ми је једном казао да не смем да се сикирам јер је позориште место среће. Каже Бата "У позоришту се све лепо завршава". Казао ми је да ћу урадити представе чијих се наслова нећу сећати, али да ће публика запамтитити оне добре. Увек иза представе долази она следећа, па следећа, па следећа...", казао је Мијач.

Наш прослављени редитељ је истакао да је речи старијег колеге протумачио као савет да ако нешто није урадио у једној представи да ће то урадити у следећој.

"Тако је и било. Практично сам радио поправак једне те исте представе." казао је Мијач.

Глумац Бранко Цвејић рекао је да када би морао у једној реченици да опише своје пријатељство са Мијачем, она би гласила "Дејане, Деко где ћемо сада".

"Био је тај период када сам био управник Југословенског драмског позоришта и та реченица ми се стално вртела кроз главу. Увек смо се добро извлачили из различитих невоља углавном везаних за позориште" казао је Цвејић.

Он је казао да се упознао са Мијачем на лично инсистирање, јер је чуо да прави неку занимљиву представу у Новом Саду.

"Тада је почињао да ради и неку представу у Југословенском драмском позоришту и ја сам знао да ће главни глумци да га напусте због ангажмана на некој телевизијској серији. Пришао сам му и препоручио се. Десило шта се десило, ушао сам у представу заједно са покојним Слободаном Ђурићем којег је после смрти заменио Воја Брајовић", казао је Цвејић.

Схаватио сам да сам уз редитеља представе и неколико младих људи једини живи актер представе "Голубњача". То је поразно, јер нема више никога да сведочи о томе, рекао је Цвејић.

Наш цењени глумац се сетио да је добио батине на аутобуској станици у Новом Саду, јер возач аутобуса из Сомбора није хтео да га повезе.

"Кренуо сам за Београд и имао сам уредно купљену карту, али возач се заинатио па је позвао полицију. Полицајац ме је тукао пред стотинак људи јер нисам хтео да се склоним од аутобуса, Пробудио сам се у станици полиције за отиском ђона од ципеле на лицу", сећао се Цвејић.