Kornelije Kovač: Jesenjin u rok ritmu

Muzičko delovanje je započeo u Sarajevu, gde je u jednom periodu sarađivao sa grupom „Indeksi“, da bi potom u Beogradu osnovao legendarnu „Korni grupu“ koja je odmah postala jedan od vodećih jugoslovenskih rok sastava, čiji su kvalitet i reputacija uveliko prevazišli nacionalne okvire.

Kada je sredinom sedamdesetih „Korni grupa“ prestala da radi, Kornelije Kovač se okrenuo pop muzici, sarađujući sa pevačem Zdravkom Čolićem, na ovom planu ponovo ostvarujući izuzetne uspehe. Ovaj autor se uporedo bavio i instrumentalnom i scenskom muzikom, komponujući numere za brojne pozorišne predstave, za filmove i televiziju. Sada se Kornelije Kovač našao pred novim velikim izazovom, kao autor pesama za muzičku dramu „Jesenjin“, koja je u petak premijerno izvedena na sceni Ujvideki sinhaza. Na pitanje kako je tokom karijere uspevao da uskladi i pomiri bavljenje različitim vrstama i žanrovima muzike, Kornelije Kovač je odgovorio:

– Kod mene je uvek istovremeno postojalo crno i belo, kao što imate crne i bele klavirske dirke. Crno je bila neka teža i kvalitetnija muzika koju sam radio sa grupom, ali i izvan nje, a belo je bilo bavljenje lakšim, popularnijim muzičkim žanrovima. A relativno rano sam počeo da se bavim i filmskom muzikom. Još 1968. sam napisao muziku za film „Ram za sliku moje drage“ reditelja Mirze Idrizovića.

Tokom rada sa „Korni grupom“ vi ste uporedo svirali i progresivni rok ili andergraund i lake hit numere. Da li je na tadašnjoj jugoslovenskoj rok sceni bilo prostora za andergraund muziku?

– Radeći sa „Korni grupom“ shvatio sam da kod nas zapravo ne postoji dovoljno publike za koju bismo svirali samo taj neki andergraund, yez ili rok–yez. To sam doživeo kada sam krenuo sa „Korni grupom“ i kada smo išli na koncerte po celoj Jugoslaviji. Imali smo mi jedan deo publike koji je bio vatreno navijački raspoložen. Ali onda svirate koncert i vidite da je pola sale prazno. Dok mi sviramo „Jednu ženu“ ili „Put za istok“, ljudi u publici samo stoje i gledaju:  Šta je ovo sada? Zašto to traje petnaest minuta? Rokenrol numera traje tri, četiri minuta i u rokenrolu kad krenete, stalno ide isti ritam. A ja napravim uvodni deo „Puta za istok“ u rok ritmu i kad se taj deo završi, sve stane. Mi onda krenemo u drugi tempo, u drugi ritam, a oni koji su počeli nešto da igraju, stanu, stoje i posmatraju nas. Zbog toga smo morali da snimamo i hitove, kao što su bile pesme: „Dzum ram“, „Cigu ligu“ ili „Trla baba lan“. Meni su to neki ljudi posle zamerali, kao da sam ja izneverio progresivnu muziku, ali sam  ja njima odgovorio: A zašto vi sami ne pišete svoje stvari, već samo „skidate“ strane pesme? To sve je bio jedan period kada prođeš celu skalu, ideš gore, ideš malo dole, ali posle sam se u stvari razočarao u publiku i prestao sam da radim sa grupom.

Sada se priprema premijera muzičke drame ili mjuzikla „Jesenjin“ sa vašim kompozicijama na stihove velikog ruskog pesnika. Kada ste počeli da pišete muziku na Jesenjinove stihove i šta vas je privuklo njegovoj poeziji?

– Kada sam 1978. otišao u Englesku, poneo sam tri knjige Jesenjinove poezije i verovatno sam već tada počeo da pišem te kompozicije. Tada ja uopšte nisam razmišljao o tome da pišem mjuzikl sa ovim pesmama. Ja sam tada prosto bio obuzet njegovom poezijom, kao kada neko jako voli muziku ili obožava nekog glumca, ja sam na isti način bio potpuno opčinjen njegovim stihovima. Jesenjin kao ličnost mi je potpuno stran, ta vrsta ljudi kakav je bio Jesenjina su ljudi koje ja ne volim – kavgadžije, pijanice, ali njega obožavam, bez obzira na sve. Dovoljno je da pročitam stihove jedne njegove pesme kao što je „Keruša“. Kada sam prvi put pročitao tu pesmu, Jesenjin me je potpuno osvojio...

Zbog čega vam je Jesenjinova poezija toliko bliska? 

– Razlog tome je sigurno zato što sam ja odrastao u Vojvodini. Vojvodina, naravno, nije ni blizu ruskog sela, ali taj ambijent, slike sela, prirode, polja, ta njegova ljubav prema porodici, sve to je meni bilo toliko blisko i poznato, da sam odmah zavoleo njegove stihove.

Koje su bile prve Jesenjinove pesme na koje ste napisali muziku? 

– Najpre sam našao jedan hrvatski prevod „Ispovesti jednog mangupa“, to je bila pesma koja počinje stihovima: Ne može se svetu pevati, ni da jabuka do tuđih nogu pada, ovo je najveća ispovest jednog mangupa do sada ... Ta prva pesma je dobila jednu rokersku temu i onda sam došao na ideju da radim dalje, nekako sam video tu temu kao početak. Ne znam kojim redom sam posle išao, ali napisao sam muziku za nekih tridesetak pesama. „Kerušu“ sam komponovao odavno i ta pesma mi je posebno draga. Za tu numeru je vezan jedan zanimljiv događaj. Jednom prilikom, imao sam autorsko veče u Subotici i moja kćerka je trebala da peva tu pesmu. Ja sam je zamolio da je peva. Trebalo je da je peva dva puta, ona je otpevala jedanput, ali posle toga je rekla: Ja neću, ne mogu ponovo da je pevam! Ja joj kažem: Pevaj, vidiš kako se svidela publici! Ali ona je rekla: Ne mogu ponovo da je pevam, ja ne mogu da kontrolišem suze u toj pesmi! I nije je pevala!

Kako se dogodilo da Novosadsko pozorište / Ujvideki sinhaz odluči da postavi na reperoar predstavu „Jesenjin“ sa vašim kompozicijama na stihove ovog pesnika?

– Odavno sam pokušavao da nađem način da se izvede ova predstava. Postojali su planovi da se taj mjuzikl izvede u nekom od beogradskih pozorišta, počinjao sam saradnju sa dramaturzima koji su trebali da predstavu uobliče za scenu, ali su se ovi pokušaji izjalovili. I sada se dogodilo da su ljudi iz Novosadskog pozorišta bili zainteresovani da izvedu tu predstavu, ja sam im poslao tekst o ovom projektu i bio sam presretan kada mi je direktor Novosadskog pozorišta Valentin Vencel poslao pozitivan odgovor. Znate kako je kada u životu stvari ne idu kako bi trebalo, i ođedanput, sve karte se slože i svi problemi se reše. Ljudi iz teatra su mi onda rekli da će se raditi predstava na mađarskom, ja sam rekao: Super da se igra na mađarskom, jer su i moj deda i otac bili Mađari. Postojao je tu ipak jedan problem, jer sam komponovao muziku na srpske prevode Jesenjinovih pesama, pa je trebalo uskladiti te melodije sa mađarskim prepevima, prilagoditi dužinu i metriku stihova, slogove... To nije bio mali posao, ali mislim da je uspešno urađen i bilo mi je interesantno da čujem kako zvuče moje pesme na mađarskom jeziku.

U svom kompozitorskom radu vi ste se uvek trudili da pišete muziku koja je originalna, maštovita i inovativna u osnosu na kompozicije drugih autora. Koliko ste, po Vašem mišljenju uspeli u tome pišući melodije na Jesenjinove stihove?

– Nadam se da sam uspeo u tome i da će ove pesme biti dobro primljene kod slušalaca. Mislim da je dobar opis ovih pesama dao direktor pozorišta Valentin Vencel, kada me je prvi put upoznavao sa glumcima. On im je rekao: „Znate, kada čujete neku stvar Kornelija Kovača, vi odmah možete da prepoznate da je to muzika baš ovog autora. Ali, ovde, kada se radi o ovim pesmama to je nešto sasvim drugačije. To je potpuno iznenađenje, u svakoj pesmi je neki drugi Kornelije ...“.

B. Hložan