Корнелије Ковач: Јесењин у рок ритму

Музичко деловање је започео у Сарајеву, где је у једном периоду сарађивао са групом „Индекси“, да би потом у Београду основао легендарну „Корни групу“ која је одмах постала један од водећих југословенских рок састава, чији су квалитет и репутација увелико превазишли националне оквире.

Када је средином седамдесетих „Корни група“ престала да ради, Корнелије Ковач се окренуо поп музици, сарађујући са певачем Здравком Чолићем, на овом плану поново остварујући изузетне успехе. Овај аутор се упоредо бавио и инструменталном и сценском музиком, компонујући нумере за бројне позоришне представе, за филмове и телевизију. Сада се Корнелије Ковач нашао пред новим великим изазовом, као аутор песама за музичку драму „Јесењин“, која је у петак премијерно изведена на сцени Ујвидеки синхаза. На питање како је током каријере успевао да усклади и помири бављење различитим врстама и жанровима музике, Корнелије Ковач је одговорио:

– Код мене је увек истовремено постојало црно и бело, као што имате црне и беле клавирске дирке. Црно је била нека тежа и квалитетнија музика коју сам радио са групом, али и изван ње, а бело је било бављење лакшим, популарнијим музичким жанровима. А релативно рано сам почео да се бавим и филмском музиком. Још 1968. сам написао музику за филм „Рам за слику моје драге“ редитеља Мирзе Идризовића.

Током рада са „Корни групом“ ви сте упоредо свирали и прогресивни рок или андерграунд и лаке хит нумере. Да ли је на тадашњој југословенској рок сцени било простора за андерграунд музику?

– Радећи са „Корни групом“ схватио сам да код нас заправо не постоји довољно публике за коју бисмо свирали само тај неки андерграунд, yеz или rok–yеz. То сам доживео када сам кренуо са „Корни групом“ и када смо ишли на концерте по целој Југославији. Имали смо ми један део публике који је био ватрено навијачки расположен. Али онда свирате концерт и видите да је пола сале празно. Док ми свирамо „Једну жену“ или „Пут за исток“, људи у публици само стоје и гледају:  Шта је ово сада? Зашто то траје петнаест минута? Рокенрол нумера траје три, четири минута и у рокенролу кад кренете, стално иде исти ритам. А ја направим уводни део „Пута за исток“ у рок ритму и кад се тај део заврши, све стане. Ми онда кренемо у други темпо, у други ритам, а они који су почели нешто да играју, стану, стоје и посматрају нас. Због тога смо морали да снимамо и хитове, као што су биле песме: „Дзум рам“, „Цигу лигу“ или „Трла баба лан“. Мени су то неки људи после замерали, као да сам ја изневерио прогресивну музику, али сам  ја њима одговорио: А зашто ви сами не пишете своје ствари, већ само „скидате“ стране песме? То све је био један период када прођеш целу скалу, идеш горе, идеш мало доле, али после сам се у ствари разочарао у публику и престао сам да радим са групом.

Сада се припрема премијера музичке драме или мјузикла „Јесењин“ са вашим композицијама на стихове великог руског песника. Када сте почели да пишете музику на Јесењинове стихове и шта вас је привукло његовој поезији?

– Када сам 1978. отишао у Енглеску, понео сам три књиге Јесењинове поезије и вероватно сам већ тада почео да пишем те композиције. Тада ја уопште нисам размишљао о томе да пишем мјузикл са овим песмама. Ја сам тада просто био обузет његовом поезијом, као када неко јако воли музику или обожава неког глумца, ја сам на исти начин био потпуно опчињен његовим стиховима. Јесењин као личност ми је потпуно стран, та врста људи какав је био Јесењина су људи које ја не волим – кавгаџије, пијанице, али њега обожавам, без обзира на све. Довољно је да прочитам стихове једне његове песме као што је „Керуша“. Када сам први пут прочитао ту песму, Јесењин ме је потпуно освојио...

Због чега вам је Јесењинова поезија толико блиска? 

– Разлог томе је сигурно зато што сам ја одрастао у Војводини. Војводина, наравно, није ни близу руског села, али тај амбијент, слике села, природе, поља, та његова љубав према породици, све то је мени било толико блиско и познато, да сам одмах заволео његове стихове.

Које су биле прве Јесењинове песме на које сте написали музику? 

– Најпре сам нашао један хрватски превод „Исповести једног мангупа“, то је била песма која почиње стиховима: Не може се свету певати, ни да јабука до туђих ногу пада, ово је највећа исповест једног мангупа до сада ... Та прва песма је добила једну рокерску тему и онда сам дошао на идеју да радим даље, некако сам видео ту тему као почетак. Не знам којим редом сам после ишао, али написао сам музику за неких тридесетак песама. „Керушу“ сам компоновао одавно и та песма ми је посебно драга. За ту нумеру је везан један занимљив догађај. Једном приликом, имао сам ауторско вече у Суботици и моја кћерка је требала да пева ту песму. Ја сам је замолио да је пева. Требало је да је пева два пута, она је отпевала једанпут, али после тога је рекла: Ја нећу, не могу поново да је певам! Ја јој кажем: Певај, видиш како се свидела публици! Али она је рекла: Не могу поново да је певам, ја не могу да контролишем сузе у тој песми! И није је певала!

Како се догодило да Новосадско позориште / Ујвидеки синхаз одлучи да постави на репероар представу „Јесењин“ са вашим композицијама на стихове овог песника?

– Одавно сам покушавао да нађем начин да се изведе ова представа. Постојали су планови да се тај мјузикл изведе у неком од београдских позоришта, почињао сам сарадњу са драматурзима који су требали да представу уобличе за сцену, али су се ови покушаји изјаловили. И сада се догодило да су људи из Новосадског позоришта били заинтересовани да изведу ту представу, ја сам им послао текст о овом пројекту и био сам пресретан када ми је директор Новосадског позоришта Валентин Венцел послао позитиван одговор. Знате како је када у животу ствари не иду како би требало, и ођеданпут, све карте се сложе и сви проблеми се реше. Људи из театра су ми онда рекли да ће се радити представа на мађарском, ја сам рекао: Супер да се игра на мађарском, јер су и мој деда и отац били Мађари. Постојао је ту ипак један проблем, јер сам компоновао музику на српске преводе Јесењинових песама, па је требало ускладити те мелодије са мађарским препевима, прилагодити дужину и метрику стихова, слогове... То није био мали посао, али мислим да је успешно урађен и било ми је интересантно да чујем како звуче моје песме на мађарском језику.

У свом композиторском раду ви сте се увек трудили да пишете музику која је оригинална, маштовита и иновативна у осносу на композиције других аутора. Колико сте, по Вашем мишљењу успели у томе пишући мелодије на Јесењинове стихове?

– Надам се да сам успео у томе и да ће ове песме бити добро примљене код слушалаца. Мислим да је добар опис ових песама дао директор позоришта Валентин Венцел, када ме је први пут упознавао са глумцима. Он им је рекао: „Знате, када чујете неку ствар Корнелија Ковача, ви одмах можете да препознате да је то музика баш овог аутора. Али, овде, када се ради о овим песмама то је нешто сасвим другачије. То је потпуно изненађење, у свакој песми је неки други Корнелије ...“.

Б. Хложан