Intervju sa književnikom: Sudar sa činjenicama stvarnosti

Dok on u bolnici pokušava da izleči rane (i identitet) razgovorom s drugim bolesnicima, ali i s lekarima i psiholozima, grad potresa serija terorističkih napada na prodavnice brze hrane. Junak opsesivno čita crnu hroniku u novinama, odakle se obaveštava o dramatičnim događajima u svom gradu...

"Kao i svi moji prethodni romani i ovaj je fragmentaran i žanrovski neuhvatljiv. “Gori gori gori” je psihološko-erotski-triler, napisan, da kažem tako, u istraživačkom duhu i uz korišćenje medijskog potencijala crnih hronika i tabloida, ali nije samo to, jer u romanu, takođe, preispitujem narativne strategije i forme savremenog pripovedanja. Ukratko, “Gori gori gori” je tačno okarakterisan od strane kritike kao "čeoni sudar sa činjenicama stvarnosti", kaže Tešin.

Identitet, ali i žanrovi?

"Gubitak identiteta je čest motiv u trilerima, od Ladlama do Brauna, a moj roman, koji u osnovi govori o antijunaku koji je izgubio identitet, poigrava se žanrom trilera. Obnavljajući postepeno priču vlastitog života, moj se antijunak suočava s dramatičnim iskustvima zajednice u kojoj živi i sveta čiji je deo. Začkoljica je u tome što se poprište radnje nalazi u glavi jedinog dejstvujućeg lica u romanu, koji svet doživljava isključivo kroz sopstvene misli, opažaje i osećanja. Roman je svesno lišen uverljivosti i objektivnosti koje bi pružio sveznajući autor. Svet je prikazan u meri u kojoj glavni junak doživljava stvarni, odnosno, literarno-fikcionalni stvarni svet. Čitaoci taj krnji svet posmatraju očima junaka bez identiteta, bez istorijskog, socijalnog, društvenog i političkog konteksta. Dakle, činjenica da u romanu postoji samo jedan jedini ugao viđenja stvarnosti, onaj glavnog junaka, u velikoj meri se temelji na utisku nedorečenosti, jer glavni junak ne može dati nijedan konačan odgovor. Rekao bih, svestan opanosti da zazvučim neskromno, da je nedorečenost kvalitet mog romana, upravo zbog toga što pisac ne bi trebalo da otkriva šifru i što ne sme da upre prstom u tekst i kaže: ovo je poenta romana. Svakom čitaocu je prepušteno da sam smisli odgovor prema sopstvenoj prirodi ili sklopu. To je, u ostalom, nešto na čemu se temelji ideja o književnoj kompetenciji, koja nije urođena, već se tiče znanja, navika, obrazovanja... čitalaca".

"Kad je reč o erotskim fascinacijama, trebalo bi primetiti da se u romanu pojavljuje telo u erotskim, umetnutim pričama, koje pričaju sasvim malo deto, dečak i adolescent, i telo opisano postupkom ekfraze na autoportretnim fotografijama. U romanu, dakle, imamo prikaze tela koja nisu od krvi i mesa, već su umetničke tvorevine; to su tela koja ne stupaju ni u kakve seksualne odnose, štaviše, glavni junak je u svakom smislu reči - nevin, barem dok se ne dokaže suprotno. U ovom muškom romanu je, ako još uvek nekome nije jasno, reč o odsustvu ženskog, erotizovanog tela kao objekta".

Terorizam i poreklo zla (danas) u svetu?

"Kada se govori o terorizmu, budući da se u romanu ne insistira na sveobuhvatnom viđenju totaliteta sveta, naš antijunak pitanje terorizma smešta u domen promišljanja porekla zla u svetu. Što nije bez osnova, jer on i može da razmišlja samo u opštim pojmovima. Bazična teza je u osnovi ona Hane Arent koja glasi da se svaki čovek jednako dobro uklapa i u ulogu žrtve i u ulogu krvnika, a što se opet može povezati s brisanjem individualnosti, koju plastično prikazujem na primeru svog nesrećnog junaka".

Neki kažu oskudica, a neki “vašar obilja” kada je pitanju sadašnja prozna scena u Srbiji?

"Svake godine se objavi dovoljno proznih knjiga koje mogu da zadovolje većinu čitalačkih potreba, a ako kojim slučajem literatura na maternjem jeziku nije dovoljna za sve potrebe čitalačke publike, nedostatak se lako može nadoknaditi obilnim izborom prevoda s drugih jezika i knjigama autora iz regiona.

Činjenica je da prisustvujemo svojevrsnoj književnoj generacijskoj smeni, koja se najviše primećuje na turbulentnoj pesničkoj sceni, koja je odlična, potentna i živa. Smena generacija nije zaobišla ni prozaike. Pojavili su se talentovani, hrabri i drski pisci pred kojima stoje velike karijere, pod uslovom da ih prethodno ne pojede samoljublje i samoživost.

Sastavni deo folklora domaće i regionalne književnosti su kolegijalna ofiranja i raspredanja o teorijama esnafskih zavera: ko će dobiti ovu ili onu nagradu, ko će sesti u ovaj ili onaj žiri kakve važne nagrade, ko će ići na međunarodne sajmove knjiga, a kome će država platiti prevođenje knjiga na strane jezike. To je tako ljudski i razumljivo, čak i simpatično, sve dok ti marifetluci ne skliznu u realne političke i egzistencijalne diskvalifikacije pisaca.

Među najtiražnijim i medijski najeksploatisanijim su pisci istorijsko-folklorne fikcije i pisci knjiga koje se bave obradom kakvog jubileja. Naravno, to nužno ne mora da govori ništa o kvalitetu tih knjiga, već o njihovom kvanititetu što ne spada u domen estetike. Takva vrsta književnosti ima svoju široku čitalačku publiku i ne treba je potcenjivati i na nju gledati s gnušanjem. Kome se ne čitaju takva dela, neka uzme neku od polukomercijalnih ili sasvim nekomercijalnih knjiga koje, objavljivale ih velike izdavačke kuće ili nezavisni i alternativni izdavači, spadaju u glavni tok srpske književnosti. Ruku na srce, na sve strane ima diletantskog i pretencioznog smeća, ali još uvek nije protivzakonito napisati lošu zbirku priča ili roman. Svake godine ipak osvane nekoliko važnih naslova koji svojim kvalitetom zasene sve druge".

Ne treba potcenjivati čitaoce!

"Sumnjivi su mi oni kritičari koji kukaju nad zlom sudbinom savremene srpske književnosti, zato što, po njima, više nema pisaca poput Kiša ili Pekića, Crnjanskog ili Andrića. Da li ovakvim stavom oni čitaocima poručuju da knjige savremenih srpskih pisaca ne vrede pišljiva boba i da ih ne treba čitati? Pa čemu onda sve te silne književne nagrade? Ne treba potcenjivati čitaoce i relativizovati duh vremena u kom savremeni književnici stvaraju. Nema povlašćenih tema u književnosti; ima samo uspešno ili manje uspešno napisanih knjiga.

Što se mene tiče, da parafraziram Mirka Kovača, čitam samo one pisce koji "imaju duha i igraju se pišući", a takvih je kod nas, ali i u regionu i svetu, srećom, na pretek".

Đorđe Pisarev