Интервју са књижевником: Судар са чињеницама стварности

Док он у болници покушава да излечи ране (и идентитет) разговором с другим болесницима, али и с лекарима и психолозима, град потреса серија терористичких напада на продавнице брзе хране. Јунак опсесивно чита црну хронику у новинама, одакле се обавештава о драматичним догађајима у свом граду...

"Као и сви моји prеthodni романи и овај је фрагментаран и жанровски неухватљив. “Гори гори гори” је психолошко-еротски-трилер, написан, да кажем тако, у истраживачком духу и уз коришћење медијског потенцијала црних хроника и таблоида, али није само то, јер у роману, такође, преиспитујем наративне стратегије и форме савременог приповедања. Укратко, “Гори гори гори” је тачно окарактерисан од стране критике као "чеони судар са чињеницама стварности", каже Тешин.

Идентитет, али и жанрови?

"Губитак идентитета је чест мотив у трилерима, од Ладлама до Брауна, а мој роман, који у основи говори о антијунаку који је изгубио идентитет, поиграва се жанром трилера. Обнављајући постепено причу властитог живота, мој се антијунак суочава с драматичним искуствима заједнице у којој живи и света чији је део. Зачкољица је у томе што се поприште радње налази у глави јединог дејствујућег лица у роману, који свет доживљава искључиво кроз сопствене мисли, опажаје и осећања. Роман је свесно лишен уверљивости и објективности које би пружио свезнајући аутор. Свет је приказан у мери у којој главни јунак доживљава стварни, односно, литерарно-фикционални стварни свет. Читаоци тај крњи свет посматрају очима јунака без идентитета, без историјског, социјалног, друштвеног и политичког контекста. Дакле, чињеница да у роману постоји само један једини угао виђења стварности, онај главног јунака, у великој мери се темељи на утиску недоречености, јер главни јунак не може дати ниједан коначан одговор. Рекао бих, свестан опаности да зазвучим нескромно, да је недореченост квалитет мог романа, управо због тога што писац не би требало да открива шифру и што не сме да упре прстом у текст и каже: ово је поента романа. Сваком читаоцу је препуштено да сам смисли одговор према сопственој природи или склопу. То је, у осталом, нешто на чему се темељи идеја о књижевној компетенцији, која није урођена, већ се тиче знања, навика, образовања... читалаца".

"Кад је реч о еротским фасцинацијама, требало би приметити да се у роману појављује тело у еротским, уметнутим причама, које причају сасвим мало дето, дечак и адолесцент, и тело описано поступком екфразе на аутопортретним фотографијама. У роману, дакле, имамо приказе тела која нису од крви и меса, већ су уметничке творевине; то су тела која не ступају ни у какве сексуалне односе, штавише, главни јунак је у сваком смислу речи - невин, барем док се не докаже супротно. У овом мушком роману је, ако још увек некоме није јасно, реч о одсуству женског, еротизованог тела као објекта".

Тероризам и порекло зла (данас) у свету?

"Када се говори о тероризму, будући да се у роману не инсистира на свеобухватном виђењу тоталитета света, наш антијунак питање тероризма смешта у домен промишљања порекла зла у свету. Што није без основа, јер он и може да размишља само у општим појмовима. Базична теза је у основи она Хане Арент која гласи да се сваки човек једнако добро уклапа и у улогу жртве и у улогу крвника, а што се опет може повезати с брисањем индивидуалности, коју пластично приказујем на примеру свог несрећног јунака".

Неки кажу оскудица, а неки “вашар обиља” када је питању садашња прозна сцена у Србији?

"Сваке године се објави довољно прозних књига које могу да задовоље већину читалачких потреба, а ако којим случајем литература на матерњем језику није довољна за све потребе читалачке публике, недостатак се лако може надокнадити обилним избором превода с других језика и књигама аутора из региона.

Чињеница је да присуствујемо својеврсној књижевној генерацијској смени, која се највише примећује на турбулентној песничкој сцени, која је одлична, потентна и жива. Смена генерација није заобишла ни прозаике. Појавили су се талентовани, храбри и дрски писци пред којима стоје велике каријере, под условом да их prеthodno не поједе самољубље и саможивост.

Саставни део фолклора домаће и регионалне књижевности су колегијална офирања и распредања о теоријама еснафских завера: ко ће добити ову или ону награду, ко ће сести у овај или онај жири какве важне награде, ко ће ићи на међународне сајмове књига, а коме ће држава платити превођење књига на стране језике. То је тако људски и разумљиво, чак и симпатично, све док ти марифетлуци не склизну у реалне политичке и егзистенцијалне дисквалификације писаца.

Међу најтиражнијим и медијски најексплоатисанијим су писци историјско-фолклорне фикције и писци књига које се баве обрадом каквог јубилеја. Наравно, то нужно не мора да говори ништа о квалитету тих књига, већ о њиховом кванититету што не спада у домен естетике. Таква врста књижевности има своју широку читалачку публику и не треба је потцењивати и на њу гледати с гнушањем. Коме се не читају таква дела, нека узме неку од полукомерцијалних или сасвим некомерцијалних књига које, објављивале их велике издавачке куће или независни и алтернативни издавачи, спадају у главни ток српске књижевности. Руку на срце, на све стране има дилетантског и претенциозног смећа, али још увек није противзаконито написати лошу збирку прича или роман. Сваке године ипак осване неколико важних наслова који својим квалитетом засене све друге".

Не треба потцењивати читаоце!

"Сумњиви су ми они критичари који кукају над злом судбином савремене српске књижевности, зато што, по њима, више нема писаца попут Киша или Пекића, Црњанског или Андрића. Да ли оваквим ставом они читаоцима поручују да књиге савремених српских писаца не вреде пишљива боба и да их не треба читати? Па чему онда све те силне књижевне награде? Не треба потцењивати читаоце и релативизовати дух времена у ком савремени књижевници стварају. Нема повлашћених тема у књижевности; има само успешно или мање успешно написаних књига.

Што се мене тиче, да парафразирам Мирка Ковача, читам само оне писце који "имају духа и играју се пишући", а таквих је код нас, али и у региону и свету, срећом, на претек".

Ђорђе Писарев