Ninine mustre: Ta­la­si

Kad uspem to da za­mi­slim, od­mah uspe­vam da se fo­ku­si­ram i pro­blem sa­gle­dam iz dru­gog ugla, a re­še­nja se po­ja­ve ne­na­da­no.

Ove mi se go­di­ne na mo­ru sva­ko­dnev­no mo­ta­la ta mi­sao po gla­vi i na­me­ta­la mi po­re­đe­nje ži­vo­ta sa ta­la­si­ma. Ne mi­slim ovo­ga pu­ta na ono da je sve vi­bra­ci­ja, da je sve sa­či­nje­no od ta­la­sa, to smo već kon­sta­to­va­li vi­še pu­ta. Ovo­ga pu­ta po­re­dim ži­vot sa mor­skim ta­la­si­ma. Ži­vot kao mo­re. Še­tam pli­ća­kom i pri­me­ću­jem da ka­da je mo­re mir­no, mi­sli mi lu­ta­ju na ne­ke da­le­ke stra­ne, po­sle ne­kog vre­me­na pot­puo sam od­sut­na. Ali ka­da ima ta­la­sa, ja sam stal­no pri­sut­na.

Ve­ru­jem da je ta­ko i u ži­vo­tu. Ka­da je sve mir­no, ka­da mi je sve po­ta­man, ja taj ži­vot ni ne pri­me­ću­jem, kao da on sa­mo pro­la­zi po­red me­ne, br­zo se okre­ćem ne­bit­nim stva­ri­ma, mi­sli su mi ne­po­ve­za­ne, ra­štr­ka­ne, ni ne gle­dam kud idem, a naj­va­žni­je od sve­ga, za­do­volj­stvo ko­je ose­ćam što sve ide glat­ko, br­zo pre­ra­ste u do­sa­du. Ali ka­da se mo­re ma­lo uz­bur­ka, od­jed­nom po­sta­jem pa­žlji­va i pri­sut­na. Ako ne obra­ćam pa­žnju na mo­re, ne­ki po­ve­ći ta­las mo­že i da me sru­ši i od­ne­se na oba­lu. Ni­je ni to lo­še, po­sle sam pa­žlji­vi­ja i sve­sni­ja i oslu­šku­jem šum ta­la­sa ko­ji do­la­ze, jer na osno­vu ja­či­ne tog zvu­ka mo­gu da pro­ce­nim ko­li­ko je ta­las ve­li­ki i po­ten­ci­jal­no opa­san.

Po­ne­kad se de­si, baš kao i u ži­vo­tu, da me ta­las po­ne­se, odvo­ji od tla i bu­de to ve­li­čan­stven ose­ćaj. A ne­kad, baš kad us­hi­će­no po­mi­slim ka­ko je di­van ose­ćaj bi­ti po­ne­se­na u vi­si­nu, ta­las se pre­lo­mi, za­pe­ni i sur­va me za­jed­no sa so­bom ka dnu. De­ša­va se i to da me ta­man kad do­tak­nem dno i po­mi­sim da je ne­zgo­da pro­šla, ta­las u po­vr­ta­ku po­no­vo do­gra­bi i po­vu­če na­zad u mo­re. To su one si­tu­a­ci­je ka­da se za­pi­ta­mo za­što nam se dep­ša­va­ju ne­zgo­de jed­na za dru­gom? Ima tih da­na u ži­vo­tu ka­da se ose­ćam kao da me ta­la­si me­lju, je­dan za dru­gim pre­vr­ću i vu­ku ta­mo – va­mo, ta­ko da na kra­ju ne znam gde je pu­či­na, a gde oba­la. Ali i ta­kvi da­ni pro­đu, a ja iz tih ta­la­sa iza­đem is­ku­sni­ja, na­u­čim da bu­dem oba­zri­vi­ja i ose­ćam da sam ja­ča i sta­bil­ni­ja.

Naj­lep­še mi je ka­da še­tam po li­ća­ku, a na pe­šča­nom dnu se ocr­ta­va­ju gre­be­ni ta­la­si­ća ko­ji se mre­ška­ju na po­vr­ši­ni. To bu­de či­ta­va mre­ža bli­sta­vih, ne­mir­nih li­ni­ja ko­je u svo­jim ne­pra­vil­nim ukr­šta­nji­ma ipak stva­ra­ju jed­nu sa­vr­še­no pra­vil­nu ša­ru. Ako je po­vr­ši­na vo­de ono što vi­dim spo­lja, a na dnu je moj um mi­ran i sta­bi­lan, on­da ti od­sja­ji ta­la­sa pred­sta­vlja­ju sa­mo od­ra­ze ono­ga što mi se do­ga­đa spo­lja. Ka­ko ta­la­si pro­la­ze, ta­ko pro­la­ze i ti od­sja­ji i ne bi tre­ba­lo da vi­še ba­vim nji­ma. A ta­ko če­sto se ba­vim ne­čim što me je uz­ne­mi­ri­lo, a već je pro­šlo. To mi mu­ti um, od­vra­ća pa­žnju od mo­ra u ko­jem ho­dam ili pli­vam, či­ni me su­štin­ski ne­sve­snom o to­me šta se do­ga­đa oko me­ne i u me­ni. Ta­la­si me uče da bu­dem sve­sna. Da obra­ćam pa­žnju na ži­vot u ko­jem se na­la­zim, da ras­po­zna­jem nje­go­ve pro­me­ne, da im se pri­la­go­đa­vam i da u nji­ma uži­vam. A ka­da je ta­las ogro­man, du­bo­ko za­ro­nim, da se od ne­da­će na po­vr­ši­ni sklo­nim.

 

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com