Toliko je suvo da su ovce iskrzale papke 

Direktor PŠ Senta Josip Češljar kaže da se procenjuje da u ovim potiskim opštinama ima oko 30.000 ovaca.

„Uočljivo je da broj ovaca poslednjih godina povećava jer je ovčarstvo jedina grana stočarstva koja je u usponu, zahvaljujući i subvenciji od 7.000 dinara koliko se dobija za svaku umatičenu ovcu“, naglašava Češljar.

Stada ovaca nekada su bila brojnija na pašnjacima u Potisju i na severu Banata. Direktor Zemljoradničke zadruge „Greda“ u Bašaidu mr Dragutin Kovalik podseća da se u opštinama Novi Kneževac, Kikinda i Nova Crnja nekada uzgajalo oko 80.000 ovaca, ali da je sada na ovom području svega 10.000 do 12.000 grla, uglavnom u gazdinstvima u naseljima gde su se zadržale površine pod pašnjacima, te da se mahom uzgajaju rase ovaca koje mogu da koriste takav način uzgoja, poput „Čokanske cigaje“.

„Prednost je svih koji se opredele za uzgoj ovaca da uspostave praćenje sopstvene populacije kako bi došli do nekih saznanja o kvalitetu, a same mere stimulacije koje se mogu ostvariti umatičenjem ovaca nisu samo u podsticajnim sredstvima, nego su i u tome da bi se poboljšao potencijal stada u gazdinstvima“, ukazuje Kovalik

U novije vreme stada „Čokanske cigaje“ su potisnule stada rasa „Vinterberg“ i „Il de Frans“, od kada se od strane države ovčarstvo stimuliše radi povećanja proizvodnje mesa, ali pošto su u pitanju mali zapati koji bez intenzivne proizvodnje ne mogu obezbediti zadovoljavajuću količinu mesa tako da se na korišćenje dopunske ishrane odlučuju sami proizvođači kako bi postizali bolje rezultate.

„Da bi se unapredilo ovčartsvo lokalne samouprave bi trebale da omoguće dostupnost pašnjaka uzgajivačima, kao i podsticaj za proizvodnju priplodnih grla u određenim reprocentrima. Bez toga će teško ići unapređenje, pogotovo za one rase ovaca koje su u izumiranju, kao što je Čokanska cigaja“,predočava Kovalik.

U stadu Miloša Milanova iz Sanada, na ispaši u ataru ovog sela je oko 160 grla „Čokanske cigaje“.

„Na našem području i u sušnim godinama kakva je ova, najbolje se drži „Čokanska cigaja“, koja je kao autohtona rasa stvorena na ovom podneblju i ovaj teren joj najviše odgovara. Lakše podnosi sušu nego previše padavina, ali je ovog leta problem u ataru nekih mesta prisutan zbog toga što se zbog dugotrajne suše trava na pašnjacima sasušila“, kaže Milanov.

Stojan Petrov iz Sanada uz državni posao još drži dvadesetak ovaca i pet koza za mužu i jarca, onoliko koliko mu slobodno vreme dozvoljava.

„Teško je, treba puno raditi, ali već ima rezultata, uhvati se neki dinar. Ove godine počinjem sa matičenjem grla, uzeo sam rasnog pedigriranog ovna što je bilo prilično ulaganje jer dosta košta, ali mislim da vredi posvetiti se ovčartsvu“, smatra Petrov.   

Na pašnjacima u okolini Kumana i Novog Miloševa napasala su se nekada brojna stada pa se njihov broj znatno smanjo. Milorad Trajlov iz Novog Miloševa kaže da je u ataru tog mesta oko 2.500 grla, a nekada je bilo oko 23.000. Trajlov je ranije držao stado „Čokanske cigaje“ do 120 grla, sada se preorijentisao na rasu „Bergamo“.

„Imao sam u stadu oko 80 grla, ali smanjio sam broj ovaca na tridesetak, zato što su nam razorali pašnjake i ledine. To je glavni razlog što se u odnosu na ranije broj ovaca drastično smanjio. Ovu rasu „Bergamo“ držim već deceniju i po. Ovčarstvo može puno doprineti u gazdinstvu ukoliko bi se pored prodaje jagnjadi moglo iskoristiti i mleko, ali ovce se ne muzu jer niko neće da otkupljuje mleko“, priča Trajlov.

Ovčarske smotre širom Vojvodine ne mogu proći bez kolekcija priplodnih šilježadi rase „Vinterberg“ sa farme Svetozara Cvete Murgaškog iz Čeneja. Veli da je propustio samo susret u Orlovatu, za koji nije znao, ali da se sprema za susret ovčara u Bačkom Petrovcu koji će biti krajem septembra.

„Gde ima ovaca ima i šilježadi, a priplodnih grla sa moje farme ima širom Vojvodine. Mušku priplodnu šilježad prodajem, a ženske umatičene je lako prodati, međutim, njih ređe prodajem jer ih ostavljam za obnavljanje matičnog stada na farmi. U poslednje vreme rasa „Vinterberg“ je najzastupljenija, zatim dolazi „Il de Frans“ i na kraju „Čokanska cigaja“ koja je potisnuta. Ovce rase „Vinterberg“ su tražene jer imaju lepo meso, postiže veću težinu, a kada se vodi računa može se jagnjiti dva puta godišnje. Na farmi je preko 300 grla, a ove godine sam  ih prodao stotinak, što priplodnih šilježadi, što odraslih koje su već prošle treće ili četvrto jagnjenje“, objašnjava Murgaški.

Murgaški veli da je obezebedio dovoljno hrane za svoju farmu još do jula meseca, a ko to u ovoj sušnoj godini nije učinio, neće baš lako ni moći. On napominje da je prošlo košenje imao samo sedam bala deteline po jutru, a naredno pitanje je da li će biti i četiri!

U Banatu su mnogi ovčari već morali ovce morali doterati sa pašnjaka jer je trava „izgorela“, a Murgaški priča da svoje stado sada na ispašu pušta na sojišta i gde je skinut kukuruz.

Stado Mileta Lukića iz Čoke ima 102 grla. On priča da je u ovčartsvu od 2002. godine.

„Nevolja je naterala da ovamo doselim iz Bugojna, gde smo se takođe bavili ovčartsvom. Mora se nešto raditi pa smo nastavili sa ovcama, a tovimo i bikove 20 grla. Meni je lakše toviti bikove, ali mora se i jedno i drugo. Ove godine je cena jagnjetine žive vage bila dobra, 300 dinara kilogram, sva su otišla za izvoz preko Bosne. Ispaša je za moje stado važna jer nemam zemlje i svu hranu za stoku kupujem. Problem je i što mi ovce nisu umatičene tako da ne ostvarujem subvencije od 7.000 po grlu, što bi vredelo i bi dobro došlo, tako da ću gledati da uđem u proces umatičenja“, planira Lukić.

Nikola Urban iz Mola i njegov sin Miodrag, svoje stado napasaju u ataru Padeja, ali žale se da je ova sezona izuzetno teška. Oni drže rasu „Il de Frans“ zato ima randman mesa, oko 60 odsto, a reč je o maloj ovci koja malo jede, izdržljiva je, a to je itekako bitno kada pritisne suša. 

„Ova godina je teška za ovčare, nema trave jer je sagorela od suše, a stado nemamo gde da povučemo, jer svugde je ista situacija. Zahvalan sam mom čobanu Ištvanu Majoru koji je vredan i marljiv, stado u toku dana tera i desetak kilometara da ovce imaju šta da jedu. U katastrofalnoj sezoni on spasava stado. Hrane pribavljamo koliko možemo za zimski period i biće teško pregrmeti do marta iduće godine, dok ponovo stado ne isteramo na ispašu“,  kaže Nikola Urban.

Njegov sin Miodrag kao mlad ovčar, koji je odlučio da ostane i s ocem radi u porodičnom gazdinstvu, dodaje da se muče usled suše, ali da nekako ipak ide.

„Nešto ovaca smo povukli u tor kod kuće zato što su zbog suše počele da šantaju, jer im se papci istroše usled tvrdog tla. Zbog toga na pašnjaku slabije mogu da jedu, pa ih moramo doneti kući“, kaže Miodrag Urban i potvrđuje reči svog oca da je dobar čoban ključna stvar za uspešno gajenje ovaca. 

Tekst i foto: Milorad Mitrović