Akademik Miro Vuksanović: Kulturu osećaju samo poneki

Uz podsećanje na svekoliko Vuksanovićevo književno delo, kao i pregalaštvo na polju srpske književnosti i kulture, u obrazloženju je naročito istaknut njegov antologičarski rad, važan za celokupnu istoriju srpske književnosti, kao i na trilogiju - „Semolj gora”, „Semolj zemlja” i „Semolj ljudi” u kojoj „Vuksanovićevo književno delo izvire iz živog vrela narodnog jezika”.

Uručujući Vam „Pečat Hercega Šćepana”, mitropolit Amfilohije je rekao da ste srpskom jeziku doneli „najveće jezičko piće s obronaka Semolj gore i sinje Sinajevine”. Otkrivate li i danas semoljske reči koje pričaju svoje priče?

– Doista ne znam da li tražim semoljske reči ili one nalaze mene. To je jedno u drugom. Kao ruka u ruci. Svakog leta idem u semoljsku svežinu, u planinski predeo koji će uskoro da umukne. Ljudi su otišli. Ostao je poneko. Kuće su u većini puste ili srušene. Šuma se vratila gde su bile krčevine i imanja na njima. Jedino su na sigurnim mestima reči. One su svuda. I dok smo sami, u polju, daleko od puta, u nevidelici i mećavi, jedino su reči sa nama. One nas nikad ne ostavljaju. Međutim, mi nismo uvek strpljivi koliko bi trebalo. Ne osluškujemo. Ne razmišljamo o govoru prirode oko nas. Ne znamo da je ona sva od reči koje su na tom prostoru godinama i vekovima pre nas ljudi izgovarali. Ono što je glasno rečeno negde ostaje, kao materija, i bez prekida priča o čoveku i njegovoj sudbini. Prema tome, reči ne treba tražiti, jer će one da nađu nas ako umemo da ih naselimo u ono što mislimo i osećamo, pišemo i govorimo.

Na skupu posvećenom strategiji razvoja kulture, upozorili ste na značaj odnosa prema srpskom pismu, ocenjujući da je „ćirilica - pastorka, a latinica - maćeha”?

- Čini mi se da smo stvar okrenuli naopako kada je reč o pismu i pisanju, o slovima i svemu što od njih nastaje. Umesto da čitanjem dobrih knjiga i stvaranjem dobrih škola učimo da pišemo, stalno ubeđujemo jedni druge da treba da se opismenimo. Nije pismen čovek koji ume da napiše trideset ćiriličnih slova i ume da se potpiše. Pismen je čovek koji ume da stvori misao. Imamo ustavnu odredbu koja štiti ćirilično pismo kao izuzetnu i nespornu nacionalnu vrednost, a istovremeno takvu odredbu „primenjuju pojedinci i grupe” koji su sebe proglasili da su vlasnici ćirilice. U tajkunskom vremenu oni su prigrabili ćirilicu kao svoju imovinu, a odbranu te imovine kao zanimanje. Nacionalne vrednosti ne smeju da budu u nesigurnim rukama. Takve vrednosti štiti država kroz zakonske propise i svoje vodeće institucije. Kada se na pismen i pravnički način opismenimo, lako ćemo i svoj jezik i svoje pismo da sačuvamo. Istorija je kao more. Ima plime i oseke, ali se ne smenjuju često kao na pučini. Sačekaćemo promenu. Mora da dođe.

Kada su Vas jednom pitali da otškrinete vrata Vaše stvaralačke radionice, odgovorili ste da „ništa nije samoniklo - ni zapažanja, ni izreke, misli... Sve je to stiglo s dva izvora - iz maternje reči i književnog iskustva”. Koliko je u tom smislu Matija Bećković bio u pravu kada je rekao da je „Vuksanovićeva jedina stvarnost – pamćenje”?

– Niko ne može da bude uspešan ako nema pamtljivo pamćenje. Ni naučnik, ni umetnik, ni potkivač konja, ni žena koja veze. To je poznato. Manje se zna da u pamćenju postoji nekoliko pamćenja. Svako od njih je raspoređeno da radi naročit posao: da odabira, sortira, slaže ono što je za ostavljanje, odbacuje viškove, objašnjava kakva je nesreća voleti dokolicu, uspostavlja red pojava koje niko ne vidi. Kontrole pamćenja imaju daroviti, oni što ostavljaju tragove u vremenu. Pisac bez takvog pamćenja je kao kuća bez krova. Pamćenjem pisac stvarno pretvara u metaforično, a metaforu u sliku koja se pamti.

Citiraću Vas: „Reči imaju svoj gen i genom, svoj DNK, sve kao ljudi. Ko piše o njima, piše o čoveku...” Kada ste nedavno rekli da smo se odaljili od reči (i misli), znači li to da smo se zapravo odaljili i od čoveka?

– Veština govorenja nije samo besedništvo kako se često misli. Takvu veštinu ima svaki čovek koji tačno imenuje stvari i pojave koje vidi, koji to čini na način da ga i drugi razumeju. Ako to ne primamo kao prirodnu istinu, ulazimo u nesporazume i sukobe. Nas odaje ono što smo izgovorili. Po tome se prosuđuje kakvi smo i koliko možemo da učinimo. Zato smo pojednačeni sa rečima koje nas pokazuju drugima. Zato ne možemo da pobegnemo od reči. To bi značilo da možemo i od sebe da se udaljimo. Mi smo naše reči. I tu rastanaka nema. Naša suština je u napisanim i kazanim mislima. To je čovekov najvredniji poklon s kojim se on igra od nastanka do kraja, samo ponekad na pravi način.

Da li u ovo doba SMS poruka, skraćenih i površnih komunikacija, redukovanih formi i sadržaja, jezik polako postaje „tragični junak”? Postoji li ključ da se to izbegne?

– Živimo brzo. Tako i mislimo. Tako hoćemo svoje želje i prohteve svih vrsta da zadovoljimo. Ne znamo da je na brdo lakše izaći ako idemo okukama. Grabimo prečice i kad jedva dišemo. Tako skraćujemo i poruke koje šaljemo da bi još brže stigle od najbržeg putovanja. Brzina će nas uništiti kao što brzopisom i skraćenicama uništavamo reči. Kad bismo imali toliko strpljenja da trošimo ponedeljak pre no što stigne utorak, kad bismo govorili logičnim rasporedom reči, ne u neredu i preskakanjem, umerenije bismo mislili, pisali i živeli. Ali odavno postoji izreka da je navika jedna muka a odvika – dve. Bolje da ovako nisam kazao. Sada su poslovice, mudrosti, moralne pouke i slične starinske naslage bljak i šlb, jer je sve rečeno kad se kaže bljak, šlb i tome slično.

Stojite li još uvek iza kadgod izrečene tvrdnje da je „knjiga postala višak”?

– Danas naslednici, bez razlike da li su mladi ili u godinama, učeni ili ne, čim naslede kuću ili stan, prvo što pomeraju, nose na tavan ili u garažu, nude na prodaju ili poklanjaju školama i bibliotekama, bilo kome, prvo od čega žele da se oslobode – jesu knjige. Ono što su njihovi roditelji ili drugi srodnici skupljali gotovo ceo radni vek, i duže, ođednom postaje nepotrebno, suvišno. Gledao sam kako se to dešava, kao što sam gledao suzne oči vlasnika koji su to morali sami da učine. Reč je o osvajanju kućnog prostora. Gde je bilo duhovno, dolazi nešto sasvim drugo i drukčije. Osim toga, knjige se množe kao skakavci. Najviše pišu i objavljuju polupismeni i još gori. Oni misle da niko pre njih nije rekao da je kiša mokra a duga šarena. Između nas se sele knjige kao izbeglice koje nema ko da primi ili kao štampane rečenice koje zbog zbrke u njima malo ko može da čita.

Pokrenuli ste i uređujete u Matici srpskoj antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti”, a pre nekoliko dana je okruglim stolom o dramskoj i književnosti za decu zaokružen još jedan projekat koji ste inicirali – „Srpska književnost danas”. Da li su ođeci srazmerni nespornim rezultatima tih poduhvata? Ili i oni dele sudbinu svekolikog odnosa prema kulturi?

– Nas nekoliko, ničim nateranih osim savešću, krenuli smo u Izdavačkom centru Matice srpske, na prirodnom i pravom mestu, da objavljujemo knjige koje su na svim oblicima srpskog jezika kroz vreme pre nas, na svim njegovim narečjima, nastajale od Svetog Save i narodnog pevača, od dvanaestog veka do danas, i dalje. Sastavili smo načela, štampana su u svih osamdeset dva toma koliko ih je izašlo, odabrali pisce i naslove, za priređivače angažovali akademike, profesore univerziteta, istoričare književnosti i kritičare, opredelili se da imamo dve serije, a da prva ima 120 knjiga. U svakoj knjizi, u hronološkom poretku, može se naći koje su odabrane i koje su objavljene, s drugim osnovnim podacima. Zamislili smo drugu seriju u kojoj će biti pisci dvadesetog i našeg veka koji nisu već uvršteni, potom istorije književnosti, antologije kritika i eseja. Nismo, dakle, u ediciji koja je otvorena, uzeli sve vodeće pisce novijeg doba, jer da je tako – druga serija ne bi bila antologijska. Da bismo lakše rešili zadatak pred nama, imali smo u Ogranku SANU u Novom Sadu četiri okrugla stola. Dvadesetak učesnika je kazalo svoja stanovišta, na vrlo zanimljiv način, pred vrlo malim brojem slušalaca. Nisu došli ni oni o kojima se govori. Znaju da će biti u zbornicima njihova imena. Možda je tako. Nisam čuo. Tišina je još uvek. Ali, čuće se. Dobri poslovi ne mogu nestati.

Znači li to da, parafrazirajući čuveno Helderlinovo „čemu pesnici u oskudnim vremenima”, idemo nepovratno ka trenutku kada ćemo se možda zapitati „čemu pisci u modernim vremenima”?

– Pesnici su u našem svetu odavno obeleženi kao ljudi koji tumaraju i sami sebe ne mogu da pronađu. U tome su naša vremena odavno „moderna”, u tome smo drugima daleko odmakli. Da sažmem: književnost koja više misli na sebe nego na stranku (političku) kojoj njen tvorac pripada nema budućnosti. Teško je priznati takvu istinu, ali je pošteno reći kako jeste. (Sad sam rekao „pošteno” i opet se pojavio krug koji je prazan). Često se na javnim prikazivanjima novih knjiga okuplja rodbina pisaca, ispičuture što jedva čekaju kraj (to je isto ono društvo što ide na otvaranje izložbi) da bi dobili „zdravicu”, beskućnici dok je u parkovima hladno, dokoni koji ne znaju šta će sa sobom. Nema profesora, đaka i studenata. Oni se bave „višom matematikom” – kako davati časove i uzimati diplome. Ovde nisam mislio na izuzetke, na prave skupove kojih još uvek ima i koji bude nadu. Mislio sam na prazninu književnog života koji je već preminuo, na kulturu koja se ne smatra unosnim poslom i mestom za uživanje. Kulturu kao srećno mesto za čoveka osećaju samo poneki. Važno je da ih ima. Oni će uspeti da proteraju ništavilo koje se odomaćilo kao da je sve njegovo. Govorim uprošćeno, jer se takvi problemi ne rešavaju baš prosto, što će reći – lako. To može da obavi samo prava umetnost koju smo zaboravili i umetnička reč koju smo sklonili.

Miroslav Stajić