(Intervju) Vladimir Pištalo: Niko nije velik u očima svog sobara

Negde na polovini pisanja knjige, posle dve i po godine, odlučio sam da sve prebacim u formu pisama i tada se knjiga otvorila, kaže za “Dnevnik” ugledni književnik Vladimir Pištalo, koji epistolarnim romanom “Sunce ovog dana” (Agora, 2017) zavodi čitaoce gotovo kao onda kada je njegov poznati roman “Tesla, portret među maskama” osvajao brojne nagrade i pravio odličan promet knjižarima. Pokazalo se da su velikani, Tesla i Andrić, imali sreću da se njihovim sudbinama pozbavi talentovani, lucidni pisac kakav je Pištalo, baš kao što se, naravno, pokazuje i da Tesla i Andrić bogato uzvraćuju Pištalu...

„“Branim” ličnog, neuslovljenog, razigranog Andrića. Taj  Andrić je bio homo ludens. Bio je zaljubljen u imagirnarnu ženu, kao Petrarka. I verovao u intimnu intuitivnu Boginju Sunca ‚ Jelenu, Ženu Koje Nema.“

Tvog Andrića obogaćuju i Fridrih Niče, Bruno Šulc, Tomas Man, Herman Broh, Kafka i Crnjanski, ali i Federiko Felini?

„Sve je to bio Andrić. Nikakav lokalist. Meni se činilo da je Andrić upao u procep nerazumevanja koji se naizgled sastojao od samih pohvala. Malograđani su mu pripisivali svoje motive, jer njegove nisu mogli razumeti. Niko nije veliki u očima svog sobara, a meni se činilo da se kod nas odomaćio taj sobarski mentalitet. Otpori prema Andriću nisu bili samo prema njemu, već i prema važnosti umetnika. Važnosti lokalne politike. Sva politika možda jeste lokalna, ali umetnost nije. Andrić je mislio da je dnevno-politički život najveći neprijatelj prave umetnosti. Po njemu, „novinarske vodenice mnogo melju, ali malo brašna daju“.“

Andrić je, neporecivo, bio multiplikovana ličnost. Njegov život nije činila samo gola, “čista” književnost, naprotiv...

„Naravno, bio je (bar) dvostruki čovek. U sebi je obavio venčanje istoka i zapada, kao Aleksandar Makedonski. Bio je kao ona Kuća Na Osami građena tako što su nacrti i ideje išli prema novom i zapadnjačkom, a ruke i navike prema bosanskom i znanom.

Zar nije Konfučije rekao da samo onaj ko pri objašnjavanju novog može zadržati toplotu starog može biti učitelj; Andrić se nije odrekao nijedne forme “uljuđenosti” koja mu je bila poznata. Nije bio čovek, nego kulturni kolaž. Nijedan svirač pojedinačne žuljajuće frulice nije mogao razumeti taj orguljaški um.“

Na sunčanoj strani

„Andrić je znao da bude kreativno ironičan prema svim svojim temama, sem teme Sunca. On je hteo da ljudi budu, da čovečanstvo bude na sunčanoj strani. Kao svi veliki duhovi sanjao je o univerzumu kao formi harmonije. Kao Njegoš, imao je viziju trenutka kada će materija preći sva u svetlost.“

Andrić, naravno, nije vezan za jedno mišljenje, jednu kulturu?

„Jedna od Andrićevih glavnih rečenica bila je: “Zašto da moja misao, dobra i prava , bude manje vredna od iste takve u Rimu ili Parizu”? Kolonijalni subjekti ne dobijaju Nobelovu nagradu. Andrić je bio antikolonijalni pisac do kraja života. Bio je, dakle,  antikolonijalist, pisac mladosti, inkluzivnosti, sirotinje, emancipacije.

No, o prirodi kolonijalizma nije još rečena zadnja reč; plašim se da su i zapadne i južne balkanske države bliže tom željenom ili neželjenom statusu nego što bi želele da znaju. Ukoliko male balkanske zemlje budu više ličile na kolonije, utoliko će im interesantnije izgledati misli Andrića i njegove  generacije.“

Srpska proza u ovom trenutku, ali i njen (ne)mogući uticaj na društvo 21. veka?

„U pitanju je raznovrsna književnost koja odražava društvo koje se menja. Andrić se plašio šta će biti s nama ako nas život bude i nadalje menjao tako brzo i tako radikalno. Pisci nisu izuzeti iz svoje sredine. Oni je opisuju. Pisci rade svoj posao.

Uticaj je, ipak, manji nego ranije. Prvo, pisci  su pisci. Nisu proroci. Drugo, u Americi pisce mnogo manje pitaju o različitim aktuelnim i političkim pitanjima. Prosto se ne očekuje da se oni o tome izjašnjavaju. Što se mene tiče to je savršeno u redu. Ono što me brine je da se u današnje vreme kultura ne smatra sastavnim delom zajednice. Samo se zabava smatra delom zajednice, uključujući i onaj deo književnosti koja je zabava. Ali iz zabave nikad ne može da dođe promena. Ona stiže samo iz kulture. U njoj leži klica  budućnosti.“

Đorđe Pisarev