Susreti: sopran Gordana Kostić i oboista benda Kraljičine garde Peter Batai

Sopran Gordana Kostić, rodom je iz Kanjiže, njen suprug oboista Peter Batai, rodom je iz mađarskog grada Miškolca. Oni već dugo žive u Londonu, a sreli smo ih Kanjiži gde “pune baterije”. Gordanin odlazak iz varoši kraj Tise je bio postepen, jer je prvo u Subotici završila gimnaziju prirodno matematičkog smera i srednju muzičku školu, na audicijama je primljena na novosadsku i beogradsku akademiju, ali se ipak odlučila za studije u Beogradu.

- Već dok sam bila na studijama imala sam priliku da nastupam sa mnogim ansamblima i tako steknem izvođačko iskustvo. S nekolicinom kolega učestvovala sam u letnjoj školi u Darktingtonu u Engleskoj, dobili smo stipendiju i uz pomoć sponzora otišli na kurs muzike, informisali se i upoznali šta je moguće učiniti za dalje usavršavanje. Posle diplomiranja u Beogradu uspela sam da na Trinitiju u Londonu dobijem punu stipendiju i nastavim studije u Londonu i tamo nastavila život – priča Gordana Kostić.

Prvi angažman po sticanju diplome na Trinitiju, dobila je u Americi i to se ponovilo nekoliko puta, pa je odlučila da ostane u Londonu, pošto je nezaobilazni deo svetske muzičke scene.

- Smatrala sam, ako sam par godina već bila na studijama, uložila u usavršavanje, učenje jezika, da se oprobam da tamo iskažem svoj glas, a ne da tek tako odustanem od svega, jer život u velegradu kakav je London, nije lak. Ceo svet se sjatio tamo i svi hoće da uspeju u Londonu. Ja smatram da za uspeh u životu čovek treba da bude istrajan i uporan, da sebi da oduška, a za sve je potrebno vreme – smatra Gordana.

Naša sagovornica konstatuje da London ima operske kuće, puno ansambala i solista, ali i da ima puno mogućnosti, međutim i da do tih mogućnosti dođe čovek treba da ima menayera i dobar u sklapanju nekih novih kontakata i da se bori da uspe na toj svetskoj sceni.

- Iako ste okruženi vrlo bogatom kulturom i mogućnostima klasične muzike, dostupno vam je da idete i slušate, kao izvođač treba jako puno da se borite i trudite da uđete u te krugove. Ništa ne dolazi samo od sebe, bez obzira što je londonska scena bogata i na njoj se sve dešava– objašnjava Gordana.

Prema njenim rečima život slobodnog umetnika može da bude i usamljenički, jer niste uvek okruženi istim ljudima, nego od jednog do drugog ugovora i angažmana stalno se pojavljuju novi ljudi.

- Uglavnom se živi od jednog ugovora do drugog, od jedne do druge tezgice. Biti samostalan i slobodan umetnik nije za svakog. Suprug Peter i ja smo se upoznali na turneji po Americi, on u orkestru a ja sam imala ulogu u “Madam Baterflaju”. Posle toga Peter se preselio u Englesku, pa je posle završenih magistarskih studija na oboi jedno vreme bio slobodan umetnik, što mu se nije dopalo. Voli da ima stabilan posao, ukazala mu se prilika da ima audiciju za Bend kraljičine garde, tamo su ga primili tako da svira na svim važnim cermonijama u Bakingemskoj palati, od parade za kraljičin rođendan do drugih događaja, čak i na promeni straže ispred kraljevske palate – priča Gordana. 

Peteru se svirka u Bendu kraljičine garde dopada jer mu uliva sigurnost, a opet svira svoj instrument, dok je Gordana slobodna duša, njoj više odgovara, da peva uvek na nekom drugom mestu, jer misli da bi joj u suprotnom život bio dosadan.

- Moj prvi veliki ugovor bio je u Americi, a posle sam i drugim prilikama nastupala preko Atlantika, tako da sam posetila više američkih država nego prosečan Amerikanac. Te turneje su bile fantastično organizovane od strane Kolumbija art menaymenta, obišli smo 24 države, preko 60 gradova. Moram da priznam, baveći se ovom profesijom, muzika me je nekako odvela svugde po svetu. Prethodnih godina imala sam priliku da nastupam na velikim luksuznim brodovima kruzerima, između ostalog i na “Kraljici Viktoriji”, gde itekako ima klijentele zainteresovane za klasičnu muziku. Zahvaljujući tome bukvalno sam obišla ceo svet, sve do Dalekog Istoka, Japana, Kine, Australije, Tajlanda, Indonezije, Južne Amerike… - nabraja Gordana.

Ipak najčešće nastupa u SAD gde je 2015. imala koncert pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Menhetnu, koja je nažalost prošle godine izgorela.

U dva navrata Gordani je ukazana počast da nastupa u rodnoj Kanjiži. Jednom je to bilo na međunarodnom muzičkom festivalu “Yez, iprovizovana muzika” sa poznatim pijanistom Yulijom Strejkom, a drugom prilikom povodom Dana opštine sa suprugom Peterom.  U Beogradu i Novom Sadu nije do sada imala poziv i priliku da nastupa, ali je prošle godine u Beogradu snimila disk sa simfonijskim orkestrom Makris i dirigentom Predragom Gostom.

Sa svetske scene klasične muzike, kada god je za to prilika vraća se u Kanjižu, ali napominje da kada učestvuje na koncertima ima priliku da priča o delima koje izvodi, te da vrlo često nađe načina da ih poveže sa zavičajnim podnebljem. Na primer, pevala je ariju iz Verdijeve opera Atila, pa je pričala o istoriji, da je pokraj reke Tise, za koju su vezane istorijske činjenice i legende Atile kralja Huna. Uvek nađem način da spomene pokojnog oca Ivana i majku Nadu koja živi u Kanjiži i sve najmilije, a uvek dolazi kada joj slobodno vreme dozvoli.

- Volim da dođem u Kanjižu, sretnem se sa sugrađanima, i ovog leta mi je nekako žao kada sam videla da je toliko ljudi negde u beli svet otišlo. Mada, možda sam i ja na neki način kriva, otišla sam nešto pre njih… Bitno mi je da ostanem u kontaktu sa ljudima i ovim podnebljem, trudiću se da tako i ostane. I suprug Peter, iako iz Miškolca, jako voli da dolazi, Kanjiža mu je postala najomiljenije mesto na svetu, tu se najbolje odmori i već je stekao krug poznanika koje ja ne poznajem, tako da se odomaćio – kaže Gordana.

Peter veli da se u Kanjiži uvek oporavi i osveži od londonske vreve, zato što u Gradu tišine, kako su umetnici nazvali Kanjižu, ljudi su bliskiji i odnose se jedni prema drugima sa više poštovanja.

- Život je usporeniji nego na Zapadu i to mi veoma odgovara – Iako Kanjiža nije najveći grad ima sve, i kulturu, obalu reke Tise i divnu prirodu, a hranu vojvođanske i srpske kuhinje obožavam, od karađorđeve šnicle, mešano meso i sve sa roštilja, a za doručak prija burek – oduševljen je Gordanin suprug Peter. 

Upoznala austronauta koji je bio na Mesecu

Pored mnogih poznatih ličnosti koje je Gordana imala priliku da upozna, veliki utisak na nju je ostavio čuveni američki astronaut Baz Oldrin, koji je kao deo misije “Apola 11” hodao po Mesecu 1969. godne. Njega je upoznala upravo na jednom od kruzera gde je Gordana pevala, a Oldrin gostovao kao predavač. 

Zahvaljući posvećenosti oboi ima uspešnu karijeru u Bendu kraljičine garde, prepoznatljive uniforme s šubarom na glavi, koji je simbol Londona i Bakingemske palate.

- Ima pet bendova kraljičine garde: irski, škotski, velški, koldskrim i grenadiri. Grenadirski je prvi formiran od tih bendova i najbolji je, sa maksimalnim brojem od 45 muzičara. Počeo sam sa irskim gardistima gde sam proveo četiri godine, pa sam napredovao u granadirski bend. Prilikom svakodnevne promene straže koristi se uvek jedan od pet bendova oko 11,30 sati. Tada se na ceremoniju ispred Bakingemske palate sjati veliki broj turista iz celog sveta, a znaju biti i tolike gužve da ako niste na dobrom mestu, može se desiti da skoro ništa ne vidite – priča Peter. Prema njegovim rečima mnogi se čude što je oboa zastupljena u bendu, ali kaže da to ima svoju istorijsku podlogu.

-Svaki bend ima svoj marš, a za bend grenadira koji je prvi osnovan još u vreme baroka, Regimenstki marš napisao je Hendl. U to vreme je za sviranje marša jedino je korišćena oboa, pa je u prvom grenadirskom bendu bilo 12 oboa – pojašnjava Peter Batai, dodajući da se oboa u staroj grčkoj koristila umesto trube, za najavu dolaska neprijatelja jer je imala jak i visok zvuk koji se čuo nadaleko.

Milorad Mitrović

o