Сусрети: сопран Гордана Костић и обоиста бенда Краљичине гарде Петер Батаи

Сопран Гордана Костић, родом је из Кањиже, њен супруг обоиста Петер Батаи, родом је из мађарског града Мишколца. Они већ дуго живе у Лондону, а срели смо их Кањижи где “пуне батерије”. Горданин одлазак из вароши крај Тисе је био постепен, јер је прво у Суботици завршила гимназију природно математичког смера и средњу музичку школу, на аудицијама је примљена на новосадску и београдску академију, али се ипак одлучила за студије у Београду.

- Већ док сам била на студијама имала сам прилику да наступам са многим ансамблима и тако стекнем извођачко искуство. С неколицином колега учествовала сам у летњој школи у Дарктингтону у Енглеској, добили смо стипендију и уз помоћ спонзора отишли на курс музике, информисали се и упознали шта је могуће учинити за даље усавршавање. После дипломирања у Београду успела сам да на Тринитију у Лондону добијем пуну стипендију и наставим студије у Лондону и тамо наставила живот – прича Гордана Костић.

Први ангажман по стицању дипломе на Тринитију, добила је у Америци и то се поновило неколико пута, па је одлучила да остане у Лондону, пошто је незаобилазни део светске музичке сцене.

- Сматрала сам, ако сам пар година већ била на студијама, уложила у усавршавање, учење језика, да се опробам да тамо искажем свој глас, а не да тек тако одустанем од свега, јер живот у велеграду какав је Лондон, није лак. Цео свет се сјатио тамо и сви хоће да успеју у Лондону. Ја сматрам да за успех у животу човек треба да буде истрајан и упоран, да себи да одушка, а за све је потребно време – сматра Гордана.

Наша саговорница констатује да Лондон има оперске куће, пуно ансамбала и солиста, али и да има пуно могућности, међутим и да до тих могућности дође човек треба да има mеnayеra и добар у склапању неких нових контаката и да се бори да успе на тој светској сцени.

- Иако сте окружени врло богатом културом и могућностима класичне музике, доступно вам је да идете и слушате, као извођач треба јако пуно да се борите и трудите да уђете у те кругове. Ништа не долази само од себе, без обзира што је лондонска сцена богата и на њој се све дешава– објашњава Гордана.

Према њеним речима живот слободног уметника може да буде и усамљенички, јер нисте увек окружени истим људима, него од једног до другог уговора и ангажмана стално се појављују нови људи.

- Углавном се живи од једног уговора до другог, од једне до друге тезгице. Бити самосталан и слободан уметник није за сваког. Супруг Петер и ја смо се упознали на турнеји по Америци, он у оркестру а ја сам имала улогу у “Мадам Батерфлају”. После тога Петер се преселио у Енглеску, па је после завршених магистарских студија на обои једно време био слободан уметник, што му се није допало. Воли да има стабилан посао, указала му се прилика да има аудицију за Бенд краљичине гарде, тамо су га примили тако да свира на свим важним цермонијама у Бакингемској палати, од параде за краљичин рођендан до других догађаја, чак и на промени страже испред краљевске палате – прича Гордана. 

Петеру се свирка у Бенду краљичине гарде допада јер му улива сигурност, а опет свира свој инструмент, док је Гордана слободна душа, њој више одговара, да пева увек на неком другом месту, јер мисли да би јој у супротном живот био досадан.

- Мој први велики уговор био је у Америци, а после сам и другим приликама наступала преко Атлантика, тако да сам посетила више америчких држава него просечан Американац. Те турнеје су биле фантастично организоване од стране Колумбија арт mеnaymеnta, обишли смо 24 државе, преко 60 градова. Морам да признам, бавећи се овом професијом, музика ме је некако одвела свугде по свету. Prеthodnih година имала сам прилику да наступам на великим луксузним бродовима крузерима, између осталог и на “Краљици Викторији”, где итекако има клијентеле заинтересоване за класичну музику. Захваљујући томе буквално сам обишла цео свет, све до Далеког Истока, Јапана, Кине, Аустралије, Тајланда, Индонезије, Јужне Америке… - набраја Гордана.

Ипак најчешће наступа у САД где је 2015. имала концерт при Српској православној цркви на Менхетну, која је нажалост прошле године изгорела.

У два наврата Гордани је указана почаст да наступа у родној Кањижи. Једном је то било на међународном музичком фестивалу “Yеz, ипровизована музика” са познатим пијанистом Yulijom Стрејком, а другом приликом поводом Дана општине са супругом Петером.  У Београду и Новом Саду није до сада имала позив и прилику да наступа, али је прошле године у Београду снимила диск са симфонијским оркестром Макрис и диригентом Предрагом Гостом.

Са светске сцене класичне музике, када год је за то прилика враћа се у Кањижу, али напомиње да када учествује на концертима има прилику да прича о делима које изводи, те да врло често нађе начина да их повеже са завичајним поднебљем. На пример, певала је арију из Вердијеве опера Атила, па је причала о историји, да је покрај реке Тисе, за коју су везане историјске чињенице и легенде Атиле краља Хуна. Увек нађем начин да спомене покојног оца Ивана и мајку Наду која живи у Кањижи и све најмилије, а увек долази када јој слободно време дозволи.

- Волим да дођем у Кањижу, сретнем се са суграђанима, и овог лета ми је некако жао када сам видела да је толико људи негде у бели свет отишло. Мада, можда сам и ја на неки начин крива, отишла сам нешто пре њих… Битно ми је да останем у контакту са људима и овим поднебљем, трудићу се да тако и остане. И супруг Петер, иако из Мишколца, јако воли да долази, Кањижа му је постала најомиљеније место на свету, ту се најбоље одмори и већ је стекао круг познаника које ја не познајем, тако да се одомаћио – каже Гордана.

Петер вели да се у Кањижи увек опорави и освежи од лондонске вреве, зато што у Граду тишине, како су уметници назвали Кањижу, људи су блискији и односе се једни према другима са више поштовања.

- Живот је успоренији него на Западу и то ми веома одговара – Иако Кањижа није највећи град има све, и културу, обалу реке Тисе и дивну природу, а храну војвођанске и српске кухиње обожавам, од карађорђеве шницле, мешано месо и све са роштиља, а за доручак прија бурек – одушевљен је Горданин супруг Петер. 

Упознала аустронаута који је био на Месецу

Поред многих познатих личности које је Гордана имала прилику да упозна, велики утисак на њу је оставио чувени амерички астронаут Баз Олдрин, који је као део мисије “Апола 11” ходао по Месецу 1969. годне. Њега је упознала управо на једном од крузера где је Гордана певала, а Олдрин гостовао као предавач. 

Захваљући посвећености обои има успешну каријеру у Бенду краљичине гарде, препознатљиве униформе с шубаром на глави, који је симбол Лондона и Бакингемске палате.

- Има пет бендова краљичине гарде: ирски, шкотски, велшки, колдскрим и гренадири. Гренадирски је први формиран од тих бендова и најбољи је, са максималним бројем од 45 музичара. Почео сам са ирским гардистима где сам провео четири године, па сам напредовао у гранадирски бенд. Приликом свакодневне промене страже користи се увек један од пет бендова око 11,30 сати. Тада се на церемонију испред Бакингемске палате сјати велики број туриста из целог света, а знају бити и толике гужве да ако нисте на добром месту, може се десити да скоро ништа не видите – прича Петер. Према његовим речима многи се чуде што је обоа заступљена у бенду, али каже да то има своју историјску подлогу.

-Сваки бенд има свој марш, а за бенд гренадира који је први основан још у време барока, Регименстки марш написао је Хендл. У то време је за свирање марша једино је коришћена обоа, па је у првом гренадирском бенду било 12 обоа – појашњава Петер Батаи, додајући да се обоа у старој грчкој користила уместо трубе, за најаву доласка непријатеља јер је имала јак и висок звук који се чуо надалеко.

Милорад Митровић

о