Silvia Križan: Lik prosečne žene kao glumačka zagonetka (intervju)

Dva glavna lika su, naravno, muž i žena, Geza i Irena, a u tim ulogama Arpad Mesaroš i Silvia Križan, glumci koji daju sve od sebe u svakoj ulozi. Igrati muža šonju, ili ženu bez karaktera nije nimalo lako. Silvia Križan, inače dobitnica Sterijine nagrade i još nekoliko uglednih glumačkih priznanja, kaže za naš list da je Irena prosečna osoba, i svi pokušaji da se izgradi ovaj lik sveli su se na to da je ona najprosečnija žena, s kojom se verovatno najviše njih može poistovetiti, ali da ne liči ni na koga konkretno, jer nema neke posebne osobine.

Da li je lakše ili teže stvarati lik, kad publika nešto očekuje?

- Ne znam, još ne mogu sve da odmerim, jer se nisam srela sa publikom. Dvostruko mi je teško, jer s jedne strane je to komedija, u kojoj su svi ostali likovi, sem mene i muža, karikature. Nisu pravi likovi, nego su osobe koje igraju naše živote, na jednoj terapiji, samo uskaču u te likove, i igraju ih na neki zaista komičan način. To je baš iskristalizovana komedija. Međutim, ja sam malo bila u dilemi, da li treba i ja da igram tako, ali na kraju smo shvatili da ne treba ni mi da ispadnemo iz žanra. Teoretski ne treba to da bude neka drama u komediji, nego da i to bude komedija. Ali, opet, mi jesmo realni likovi, zaista doživljavamo ono što nam se dešava, dok drugi ne doživljavaju. Dakle, prave emocije su kod Geze i Irene, a ostali likovi su samo razne figure.

Često vam reditelji daju da gotovo ni iz čega stvarate uloge. U jednoj predstavi sedite na sceni, sve vreme ste tu, i zaista je fantastičan razvoj tog lika od početka do kraja predstave.

- To je bilo u “Priči sa Zapadne strane”. Volim kad me reditelji tačno vode. Ne volim kad mi se ništa ne kaže. To je najgore. Kad kažu: “Ti tamo idi i reci neki monolog”. Onda ne znam ko sam, šta sam, ne znam ni šta je situacija, šta se namerava s ostalim likovima. Volim da mi se tačno kaže ko sam ja, šta je tačna situacija, koji su odnosi sa ostalim likovima i o čemu treba da bude ta scena. Ako mi među svim tim okvirima još ostave slobodu, da mogu sama da rešavam glumački, onda je to kao rešavanje neke zagonetke, o tome šta se sve može izvući iz nekog lika, koja rečenica ima još nešto podsvesno, šta još može da znači, osim toga što se kaže.

Glumili ste u narazličitijem pozorištu, verbalnom i neberbalnom, klasičnom, i dobijali nagrade za uloge u tim različitim žanrovima. Znače li te nagrade? Šta je za vas dobitak u pozorištu?

- To je malo ambivalentno, jer ne mogu da kažem da meni nagrade ništa znače, nije istina, puno mi znače i srećna sam kad mi neko kaže na taj način da mu se sviđa ono što radim. S druge strane, naše pozorište nije klasično u smislu da mi imamo konstantnu publiku, i da ja tačno imam neku svoju bazu publike.

Nemam opterećenje da treba da se dopadam publici. Nikad u životu nisam ni bila u prilici da na taj način igram, jer je jako malo publike koja je zaista konstantna, na kojoj mogu da se odmerim. Mislim na to da mogu da budem svaki dan ista i to najverovatnije nikome ne bi smetalo, samo, recimo, 500 ljudi, koji dolaze redovno. Ali, svima ostalima ne bih bila ista. Ja sam blizanac u horoskopu, i ne volim da se ponavljam, to bi meni bilo dosadno (smeh), i svakako ću uvek nastojati da istražim nešto novo. Jako volim da radim sa rediteljima koji će me uvesti u neke nove igre.

Pomenuli smo “Priču sa zapadne strane”. Ja mislim da ja nikad u životu nijednu ulogu nisam tako dobro uradila, kao tu. Pošto je to mjuzikl, takve predstave ne idu na festivale, ne gledaju ih stručni žiriji, međutim kod takvih predstava čoveku, kad god se poklanja, viču bravo. Isto mi je to značilo kao da sam dobila Sterijinu nagradu.

Pevačke uloge nismo pominjali, mada imate jedan od najboljih glasova u ovom pozorištu, a s druge strane volite monodrame, na neke teme koje vas zaokupljuju. Je li to ta raznolikost o kojoj ste govorili?

- Šta igram ne određujem ja, nego uprava pozorišta. Bilo gde, u bilo kojoj podeli, da pročitam svoje ime, nastojaću da najbolje odradim, ne zbog toga što sam savesna, nego zbog toga što sam sujetna (smeh). Jako teško podnosim kad mi nešto ne pođe za rukom, kad ne uspem. Ne volim taj osećaj i zbog toga uvek nastojim da odradim sve. Muzičke uloge jako volim, ali, isto tako, s vremena na vreme mi se desi da me neka tema zaokupira i, kad nisam u prilici da pričam o tome na sceni, onda nađem sebi nekako mogućnost da to odigram.

Shvatila sam da imam dar da poklanjam emocije i da želim da se bavim time, iako bih možda bila dobar elektroinženjer, fizičar, ili bilo šta drugo. Najverovatnije zato i radim te predstave samostalno, jer kada imam osećaj da ne uspevam u tome, da sam neiskorišćena, i to ne mislim da nisam dobila ulogu, nego da ono za šta sam sposobna ne može da se ispolji, da traćim vreme, da mi propada taj dar, onda imam snažno unutrašnje htenje da napravim sama predstavu. Pogotovo kad primetim šta tišti više ljudi, neku problematiku za koju vidim da im je problem. Onda želim da doživimo zajedno tu emociju.

Da li “lebdi u vazduhu” neka takva tema?

- Već smo počeli da radimo, ali meni to lebdi u vazduhu već jedno petnaest godina, ima i više. Jako me tišti ta problematika, to što ljudi odlaze odavde. Devedesetih su odlazili zbog rata, neprestano su me napuštali, i sada odlaze...

N. Pejčić

Foto: S. Doroški