Силвиа Крижан: Лик просечне жене као глумачка загонетка (интервју)

Два главна лика су, наравно, муж и жена, Геза и Ирена, а у тим улогама Арпад Месарош и Силвиа Крижан, глумци који дају све од себе у свакој улози. Играти мужа шоњу, или жену без карактера није нимало лако. Силвиа Крижан, иначе добитница Стеријине награде и још неколико угледних глумачких признања, каже за наш лист да је Ирена просечна особа, и сви покушаји да се изгради овај лик свели су се на то да је она најпросечнија жена, с којом се вероватно највише њих може поистоветити, али да не личи ни на кога конкретно, јер нема неке посебне особине.

Да ли је лакше или теже стварати лик, кад публика нешто очекује?

- Не знам, још не могу све да одмерим, јер се нисам срела са публиком. Двоструко ми је тешко, јер с једне стране је то комедија, у којој су сви остали ликови, сем мене и мужа, карикатуре. Нису прави ликови, него су особе које играју наше животе, на једној терапији, само ускачу у те ликове, и играју их на неки заиста комичан начин. То је баш искристализована комедија. Међутим, ја сам мало била у дилеми, да ли треба и ја да играм тако, али на крају смо схватили да не треба ни ми да испаднемо из жанра. Теоретски не треба то да буде нека драма у комедији, него да и то буде комедија. Али, опет, ми јесмо реални ликови, заиста доживљавамо оно што нам се дешава, док други не доживљавају. Дакле, праве емоције су код Гезе и Ирене, а остали ликови су само разне фигуре.

Често вам редитељи дају да готово ни из чега стварате улоге. У једној представи седите на сцени, све време сте ту, и заиста је фантастичан развој тог лика од почетка до краја представе.

- То је било у “Причи са Западне стране”. Волим кад ме редитељи тачно воде. Не волим кад ми се ништа не каже. То је најгоре. Кад кажу: “Ти тамо иди и реци неки монолог”. Онда не знам ко сам, шта сам, не знам ни шта је ситуација, шта се намерава с осталим ликовима. Волим да ми се тачно каже ко сам ја, шта је тачна ситуација, који су односи са осталим ликовима и о чему треба да буде та сцена. Ако ми међу свим тим оквирима још оставе слободу, да могу сама да решавам глумачки, онда је то као решавање неке загонетке, о томе шта се све може извући из неког лика, која реченица има још нешто подсвесно, шта још може да значи, осим тога што се каже.

Глумили сте у наразличитијем позоришту, вербалном и небербалном, класичном, и добијали награде за улоге у тим различитим жанровима. Значе ли те награде? Шта је за вас добитак у позоришту?

- То је мало амбивалентно, јер не могу да кажем да мени награде ништа значе, није истина, пуно ми значе и срећна сам кад ми неко каже на тај начин да му се свиђа оно што радим. С друге стране, наше позориште није класично у смислу да ми имамо константну публику, и да ја тачно имам неку своју базу публике.

Немам оптерећење да треба да се допадам публици. Никад у животу нисам ни била у прилици да на тај начин играм, јер је јако мало публике која је заиста константна, на којој могу да се одмерим. Мислим на то да могу да будем сваки дан иста и то највероватније никоме не би сметало, само, рецимо, 500 људи, који долазе редовно. Али, свима осталима не бих била иста. Ја сам близанац у хороскопу, и не волим да се понављам, то би мени било досадно (смех), и свакако ћу увек настојати да истражим нешто ново. Јако волим да радим са редитељима који ће ме увести у неке нове игре.

Поменули смо “Причу са западне стране”. Ја мислим да ја никад у животу ниједну улогу нисам тако добро урадила, као ту. Пошто је то мјузикл, такве представе не иду на фестивале, не гледају их стручни жирији, међутим код таквих представа човеку, кад год се поклања, вичу браво. Исто ми је то значило као да сам добила Стеријину награду.

Певачке улоге нисмо помињали, мада имате један од најбољих гласова у овом позоришту, а с друге стране волите монодраме, на неке теме које вас заокупљују. Је ли то та разноликост о којој сте говорили?

- Шта играм не одређујем ја, него управа позоришта. Било где, у било којој подели, да прочитам своје име, настојаћу да најбоље одрадим, не због тога што сам савесна, него због тога што сам сујетна (смех). Јако тешко подносим кад ми нешто не пође за руком, кад не успем. Не волим тај осећај и због тога увек настојим да одрадим све. Музичке улоге јако волим, али, исто тако, с времена на време ми се деси да ме нека тема заокупира и, кад нисам у прилици да причам о томе на сцени, онда нађем себи некако могућност да то одиграм.

Схватила сам да имам дар да поклањам емоције и да желим да се бавим тиме, иако бих можда била добар електроинжењер, физичар, или било шта друго. Највероватније зато и радим те представе самостално, јер када имам осећај да не успевам у томе, да сам неискоришћена, и то не мислим да нисам добила улогу, него да оно за шта сам способна не може да се испољи, да траћим време, да ми пропада тај дар, онда имам снажно унутрашње хтење да направим сама представу. Поготово кад приметим шта тишти више људи, неку проблематику за коју видим да им је проблем. Онда желим да доживимо заједно ту емоцију.

Да ли “лебди у ваздуху” нека таква тема?

- Већ смо почели да радимо, али мени то лебди у ваздуху већ једно петнаест година, има и више. Јако ме тишти та проблематика, то што људи одлазе одавде. Деведесетих су одлазили због рата, непрестано су ме напуштали, и сада одлазе...

Н. Пејчић

Фото: С. Дорошки