Alhemija partiture
Koncerta za bras kvintet i orkestar „Shadowcatcher“ američkog kompozitora Erika Euazena. Sa VSO će u ovom delu nastupiti Busina Brass Quintet, ansambl koji tvore muzičari iz Hrvatske i Slovenije. Program koncerta, kojim će dirigovati maestro Mikica Jevtić, predviđa i izvođenje Četvrte simfonije Petra Iljiča Čajkovskog, a otvoriće ga „Opus Alchemicum“ novosadske kompozitorke Smiljane Vlajić.
Smiljana Vlajić je diplomirala na Odseku za kompoziciju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je i magistrirala i danas radi kao vanredni profesor na Katedri za kompoziciju i stručno teorijske predmete. Kompozicije su joj izvođene u Beogradu, Novom Sadu, Podgorici, Ljubljani, Beču... a među važnija dela ubrajaju se Trio za obou, klarinet i fagot; Varijacije za obou, klarinet i fagot, Trio za dve violine i klarinet, Res Divine za hor i orkestar, te orkestarske kompozicije Igra Utrnule Stvarnosti, Uspomene iz Podsvesti i pomenuti Opus Alchemicum...
– Opus Alchemicum je simfonijska poema i nastao je kao rezultat promišljanja o tome kako je stvaralački postupak komponovanja zapravo sličan u svojoj osnovi alhemijskom postupku. U simboličkom smislu, naravno – kaže za „Dnevnik” Smiljana Vlajić. – Moje interesovanje za hermetičku misao i filozofiju, simbologiju, kao i veliko poštovanje za dela Karla Gustav Junga, dovelo me je do njegovih istraživanja na poljima prošlosti – mitologije, relgije, neoplatonove filozofije, gde je naišao na tajanstveno i u prvi mah potpuno nerazimljivo područje srednjovekovne alhemije.
I baveći se, sa velikom strašću, dešifrovanjem sveta simbola i obreda, otkrio u tom neobičnom svetu dubok smisao i svrhu neobičnih alhemijskih operacija. Njegova ideja da se povuče paralela alhemijskog procesa sa psihičkim procesima i projekcijama navela me je na pomisao da se i proces nastajanja muzičkog dela u skoro svim fazama može svrstati u neku vrstu alhemijskog postupka. Otuda i ovakav naslov...
Da li od prve ideje, trenutka inspiracije, prvog notnog zapisa... znate da ćete neko delo pisati za trio, kvartet ili orkestar?
– Zapravo znam. Sama ideja za sobom povlači i aparat kroz koji će biti realizovana i on mora biti takav da svojim kapacitetom i mogućnostima u potpunosti odgovara onome što želim da iskažem. Naravno, neke kompozicije mogu biti i prerađene za neki drugi sastav od onog kome je delo namenjeno, ali to više iz potrebe da se prilagodite onom čime trenutno raspolažete.
Za nas koji muziku samo slušamo komponovanje je zahtevan, ali istovremeno i veoma kreativan, zanimljiv proces. Da li je uvek takav i za kompozitore ili u nekom trenutku postane i „težak, ropski rad”?
– Komponovanje jeste zahtevan rad, jer traži u prvom redu potpunu posvećenost i iskrenost, kao i svo raspoloživo vreme. Kada proces krene, onda nema zaustavljanja, jer okupira misli i dok rad na delu traje, ne prestaje interakcija kompozitora i dela. Ono što je veoma bitno reći o samom postupku pisanja dela jeste i to da je on, zapravo, duboko racionalan postupak od onog trenutka kada se definiše ideja kao nukleus samog dela. Racionalan iz razloga što je ideja uvek dobra, ali realizacija i ne mora biti takva, a zavisi od kompozitorovog znanja, veštine i vladanja muzičkim vremenom i prostorom.
Pre dve decenije je profesor Rudolf Bruči upozorio da ako nema izvođenja, odnosno komunikacije između kompozitora, kompozicije i slušaoca – kompozitor kao stvaralac i ne postoji. „A većina naših kompozitora je danas osuđena na pisanje muzike za ladicu”. Da li se u međuvremenu išta promenilo?
– Umetničko delo je direktan odraz vremena u kome je nastalo. U tom smislu ono ostaje kao istorijski prikaz celokupnog sistema vrednosti datog trenutka, pa otuda upravo po umetničkim delima i pamtimo vremenske epohe i stilove. Iz tog razloga jeste važno da prepoznamo značaj rada umetnika današnjeg vremena, jer će nas po njima pamtiti generacije koji dolaze i kroz naša će dela graditi predstavu o nama danas.
Podatak da je, recimo, Opus Alchemicum čekao više od deset godina na izvođenje jeste deo odgovora na vaše pitanje. Tačno je, međutim i to da kada su u pitanju dela velike forme i izvođačkog aparata, jasno je da je pomoć sistema neophodna za realizaciju. Za manje sastave nekako je uvek lakše naći načina da se čuju. Ipak, bez podrške društva, medija... najčešće prostor namenjen umetničkom stvaralaštvu ostaje uzan, prepušten malim salama i malom broju zaintersovanih.
Dakle, profesor Bruči je bio u mnogome u pravu. Njegove reči zapravo govore o tome da je odlično razumeo da vreme u kome je radio i bio na vrhuncu svoje stvaralačke aktivnosti jeste bilo vreme koje je davalo ogroman značaj i podršku stvaraocima svoga doba, a kojima se mi danas ponosimo. Jasno je da je u vreme kada je to rekao uviđao da se to pred njegovim očima raspada u nepovrat i da nadolazeće doba slavi neke druge (bez)vrednosti. Mislim, ipak, da je stvaralac živ dok postoji delo, a kada će ono doći do svoje publike, to nekad zavisi i od drugih faktora -najčešće prolaznih za razliku od dela - a ne samo od umetnika. Delo, dok postoji, ima i nade da izađe iz fioke, s tim da i to čekanje u tami takođe govori o vremenu i okolnostima u kome je nastalo...
M. Stajić