Lako je danas pričati o feminizmu

Srpskog narodnog pozorišta. To će biti jedina prilika da se do kraja ove godine pogleda ova predstava, nastala u koprodukciji Studentskog kulturnog centra Novi Sad, Kulturnog centra Tivat i SNP.

U ovoj predstavi Stanu, kći Hayi – Tominu, tumači Danica Grubački, studentkinja četvrte godine glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Ljuboslava Majere, takođe i apsolventkinja na grupi Francuski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Danica Grubački je do sada imala tri profesionalna angažmana, u aktuelnim predstavama SNP – a: “Duh koji hoda”, Dejana Dukovskog, u režiji Aleksandra Popovskog, “Na Drini ćuprija” i “Koštana”, obe u režiji Kokana Mladenovića.

„Koštana”, kao i „Na Drini ćuprija”, govore i o današnjem vremenu, iako ta dela pripadaju klasici naše literature. Koliko je vama važno da se predstave u kojima učestvujete bave i sadašnjim trenutkom, budu angažovane?

– Mislim da je veoma važno baviti se nečim što nas se tiče. Pored predstave “Na Drini ćuprija” i “Koštana”, i predstavu “Duh koji hoda” bih i te kako svrstala u angažovane. “Koštana” govori o usađenoj mržnji prema drugačijem, prema drugačijem načinu da se voli i živi, a mislim da danas i ovde nema potrebe govoriti o tome zašto je to važno. “Drina” govori o cikličnom zlu, i zaista, zlo se ponavlja (ako samo ne raste?), i kad pogledamo, u svakom vremenu postojali su ljudi koji su se zgražavali od vremena u kojem žive, tako je Šiler mislio u ondašnjoj Nemačkoj, tako se mislilo pred Francusku revoluciju, a na tragu njihove misli, bojim se da i ja danas mislim tako. Zbog toga smatram da se pozorištem treba služiti kao moralnom ustanovom jer ono “preuzima mač i vagu i privodi porok pred strašni sudski sto”.

Radili ste pomenute dve predstave sa rediteljem Kokanom Mladenovićem. Kako vašem glumačkom senzibilitetu odgovaraju njegove rediteljske ideje i koncept?

– U radu sa njim i u njegovim predstavama mi se dopada beskrajna maštovitost i razigranost, ali sa druge strane pobunjenički duh i istina, makar se mnogima to ne dopadalo. Kokan je brz na idejama i rečima, strašno duhovit i maštovit, ali mislim da se nikako ne sme izostaviti i udeo njegovog sjajnog, uigranog tima koji čine Andreja Kulešević, Marija Ka-labić, Tatjana Radišić, Irena Popović, i grupa “Vrum”, kao što je slučaj u našoj “Koštani”. Pored same ideje, u jednom stvaralačkom procesu najvažniji su saradnici, a tu mislim i na glumačku ekipu koja želi da radi i gine za predstavu zajedno sa rediteljem, i zato, između ostalog, mislim da je i naša “Drina” doživela takav uspeh. Osim Kokana, radila sam samo sa Aleksandrom Popovskim, i mislim da je važno stasavati kao glumica uz takve reditelje.

Mislite li da je Bora Stanković, stvarajući likove Koštane i Stane, suprotstavio dva životna principa?

– Njih dve svakako predstavljaju dva suprotna pola. Lično se mnogo više poistovećujem sa likom Koštane, ali je moj zadatak bio da opravdam lik Stane, iako je ona deo te malograđanštine. Kada sam pet dana pred premijeru dobila zadatak da tumačim njen lik umesto Emine Elor, prvo sam je zamislila kao manje zanimljivu, manje inteligentnu, manje lepu, a onda sam shvatila da možda ona zapravo nema ništa manje da ponudi od Koštane, i u tome i jeste njena tragedija. Porodica u kojoj je odrasla, sredina i sveprisutni palanački duh su učinili da ona ostane zatvorena, zavidna, nesrećna. Mislim da je nama lako da pričamo o feminizmu danas, sa ovom naknadnom pameću 21. veka, ali činjenica je da je meni potpuno nezamisliv način života koji je Stana vodila, kao, uostalom, i Lepa Fata. I očaj i od malena usađena iracionalna mržnja su jasno prikazane u našoj predstavi, a mene se ovo drugo veoma tiče, naročito s obzirom na to da pripadam generaciji devedesetih, pa mi je vrlo poznat taj koncept usađene iracionalne mržnje.

Razmišljajući o ulogama koje su pred vama i koje vas očekuju, kako iz tog ugla izgleda početak karijere, s likovima koje ste dosad tumačili?

– Od tri lika koja sam tumačila, Milena u “Duhu” je lik sa kojim se možda najlakše poistovećujem. Svaki put kada slušam tekst predstave iza scene, javi mi se nešto novo, i shvatim zašto je važno što se predstava završava upravo scenom sa ćerkom, i zašto počinjem sve više da razumevam (ne)dela koja čini Mara, i zašto je sve tako kako jeste, i zašto nikada nisam upoznala “ono vreme” o kojem svi govore. Lik Lepe Fate mi je najdraži jer je zrelija i smelija od Milene, drska i svojeglava. Mislim da je to uloga iz snova, naročito postavljena na ovakav način, uz poeziju i bezobrazluk. Ne mogu nikako da zamislim taj trenutak samoubistva na mostu (to je valjda dobro za mene?), ali mi je dosta poznat miris palanke, tako da uspevam da razumem šta je u onom trenutku bilo jedino rešenje za nju. Stana predstavlja pripadnicu te malograđanštine, tako da sam je zamislila kao oponent jednoj Fati ili Koštani. Ne znam kako će se moja karijera ubuduće razvijati, ali mi je čast što su moje tri prve predstave bile baš ove tri, što mislim da su važne, što me se tiču, pa makar bile i pod pretnjom cenzure.

Nataša Pejčić