Лако је данас причати о феминизму

Српског народног позоришта. То ће бити једина прилика да се до краја ове године погледа ова представа, настала у копродукцији Студентског културног центра Нови Сад, Културног центра Тиват и СНП.

У овој представи Стану, кћи Хаyи – Томину, тумачи Даница Грубачки, студенткиња четврте године глуме на Академији уметности у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере, такође и апсолвенткиња на групи Француски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду.

Даница Грубачки је до сада имала три професионална ангажмана, у актуелним представама СНП – а: “Дух који хода”, Дејана Дуковског, у режији Александра Поповског, “На Дрини ћуприја” и “Коштана”, обе у режији Кокана Младеновића.

„Коштана”, као и „На Дрини ћуприја”, говоре и о данашњем времену, иако та дела припадају класици наше литературе. Колико је вама важно да се представе у којима учествујете баве и садашњим тренутком, буду ангажоване?

– Мислим да је веома важно бавити се нечим што нас се тиче. Поред представе “На Дрини ћуприја” и “Коштана”, и представу “Дух који хода” бих и те како сврстала у ангажоване. “Коштана” говори о усађеној мржњи према другачијем, према другачијем начину да се воли и живи, а мислим да данас и овде нема потребе говорити о томе зашто је то важно. “Дрина” говори о цикличном злу, и заиста, зло се понавља (ако само не расте?), и кад погледамо, у сваком времену постојали су људи који су се згражавали од времена у којем живе, тако је Шилер мислио у ондашњој Немачкој, тако се мислило пред Француску револуцију, а на трагу њихове мисли, бојим се да и ја данас мислим тако. Због тога сматрам да се позориштем треба служити као моралном установом јер оно “преузима мач и вагу и приводи порок пред страшни судски сто”.

Радили сте поменуте две представе са редитељем Коканом Младеновићем. Како вашем глумачком сензибилитету одговарају његове редитељске идеје и концепт?

– У раду са њим и у његовим представама ми се допада бескрајна маштовитост и разиграност, али са друге стране побуњенички дух и истина, макар се многима то не допадало. Кокан је брз на идејама и речима, страшно духовит и маштовит, али мислим да се никако не сме изоставити и удео његовог сјајног, уиграног тима који чине Андреја Кулешевић, Марија Ка-лабић, Татјана Радишић, Ирена Поповић, и група “Врум”, као што је случај у нашој “Коштани”. Поред саме идеје, у једном стваралачком процесу најважнији су сарадници, а ту мислим и на глумачку екипу која жели да ради и гине за представу заједно са редитељем, и зато, између осталог, мислим да је и наша “Дрина” доживела такав успех. Осим Кокана, радила сам само са Александром Поповским, и мислим да је важно стасавати као глумица уз такве редитеље.

Мислите ли да је Бора Станковић, стварајући ликове Коштане и Стане, супротставио два животна принципа?

– Њих две свакако представљају два супротна пола. Лично се много више поистовећујем са ликом Коштане, али је мој задатак био да оправдам лик Стане, иако је она део те малограђанштине. Када сам пет дана пред премијеру добила задатак да тумачим њен лик уместо Емине Елор, прво сам је замислила као мање занимљиву, мање интелигентну, мање лепу, а онда сам схватила да можда она заправо нема ништа мање да понуди од Коштане, и у томе и јесте њена трагедија. Породица у којој је одрасла, средина и свеприсутни паланачки дух су учинили да она остане затворена, завидна, несрећна. Мислим да је нама лако да причамо о феминизму данас, са овом накнадном памећу 21. века, али чињеница је да је мени потпуно незамислив начин живота који је Стана водила, као, уосталом, и Лепа Фата. И очај и од малена усађена ирационална мржња су јасно приказане у нашој представи, а мене се ово друго веома тиче, нарочито с обзиром на то да припадам генерацији деведесетих, па ми је врло познат тај концепт усађене ирационалне мржње.

Размишљајући о улогама које су пред вама и које вас очекују, како из тог угла изгледа почетак каријере, с ликовима које сте досад тумачили?

– Од три лика која сам тумачила, Милена у “Духу” је лик са којим се можда најлакше поистовећујем. Сваки пут када слушам текст представе иза сцене, јави ми се нешто ново, и схватим зашто је важно што се представа завршава управо сценом са ћерком, и зашто почињем све више да разумевам (не)дела која чини Мара, и зашто је све тако како јесте, и зашто никада нисам упознала “оно време” о којем сви говоре. Лик Лепе Фате ми је најдражи јер је зрелија и смелија од Милене, дрска и својеглава. Мислим да је то улога из снова, нарочито постављена на овакав начин, уз поезију и безобразлук. Не могу никако да замислим тај тренутак самоубиства на мосту (то је ваљда добро за мене?), али ми је доста познат мирис паланке, тако да успевам да разумем шта је у оном тренутку било једино решење за њу. Стана представља припадницу те малограђанштине, тако да сам је замислила као опонент једној Фати или Коштани. Не знам како ће се моја каријера убудуће развијати, али ми је част што су моје три прве представе биле баш ове три, што мислим да су важне, што ме се тичу, па макар биле и под претњом цензуре.

Наташа Пејчић