Dobanovački: Mislim, dakle dizajniram

iz njegovog bogatog grafičkog opusa. Postavku čine plakati iz raznih perioda, od angažovanih do onih rađenih za pozorišne predstave, koncerte, izložbe, festivale, a posebno za Nomus i Sterijino pozorje, ali i primeri grafičke oprema knjiga i ploča, primenjene grafike i grafičkog dizajna. Predstavljena su i dva nova ciklusa digitalnih printova, turistički na temu “Srbija kakvu volim” i plakati koji odražavaju lični stav prema nekim društvenim temama. Od 1974. imao je 14 samostalnih izložbi, a učestvovao je na pedeset kolektivnih postavki u zemlji i svetu. Dobitnik je niza priznanja, a radovi mu se nalaze u kolekcijama prestižnih muzeja i privatnim zbirkama. Izložbu prati monografija na srpskom i engleskom jeziku sa studijskim tekstom kustosa MSUV i autora podstavke Vladimira Mitrovića i prigodnim tekstovima Irine Subotić, Siniše Vidakovića i Zagorke Radović i reprodukcijama radova.

Tokom pripremanja retrospektivne izložbe koju ste nazvali “Posle 44 godine“ neminovno se nameće pogled u prošlost. Kako vam sada kada ste sabrali radove iz različitih perioda vašeg stvaralaštva izgleda taj pređeni put?

- Izgleda mi jako kratak i čini mi se kao da je juče počelo. Ali ono što me u svemu, uslovno rečeno, veseli je to što sa jako malim brojem radova nisam zadovoljan. Nije to samokomplimentiranje ili neobjektivnost, nego činjenica da imam ceo kontekst u glavi koji je odredio te radove. Možda neka mlada generacija koja će to gledati neće shvatiti zašto je takav način kazivanja u vreme sedamdesetih kada sam počinjao bio aktuelan.

Ostavili ste značajan trag u skoro svim oblastima grafičkog dizajna, ali ipak je plakat ono po čemu ste ostali prepoznatljivi. Kako je plakat u vašem radu evoluirao od sedamdestih godina do danas?

- Moje poimanje plakata je stvarno evoluiralo. Te prve godine su bile zaista mladalačke. Opet se vraćam na kontekst koji je jako bitan, jer plakat bez konteksta teško egzistira. Tadašnji kontekst je bio u znaku zanesenosti, verovanja u nešto što nam predstoji. Kod mene je to bilo dosta prisutno jer sam startovao sa takozvanim angažovanim plakatom. Ta zaluđenost, ako mogu danas tako da kažem, je bila stvarno verovanje. Nisam živeo ni pod kakvim pritiskom, to je bilo deo mene, deo nekog emotivnog pristupa. Kasnije, kako sam prešao i na druge dizajnerske medije, bilo je više promišljanja, a manje emocija.

Parafraza Dekartove izreke “Mislim, dakle postojim” u mom slučaju bi mogla da glasi “Mislim, dakle dizajniram”. Sve više sam počeo da promišljam poruku i prelazim malo više u dosetku, a manje u neku slikarsku ekspresiju. Pred kraj tog perioda sam shvatio da je dosetka jako bitna, da ona nosi plakat, približava ga onome kome je namenjena, podstiče ga da odreaguje na vic, na štos, ali sam se upitao gde je tu moj stav, moj kredo, ono u šta ja verujem. I tada sam se na neki način okrenuo više sebi i poslednji radovi, takođe predstavljeni na izložbi, su plakati ličnog stava.

Poslednjih desetak godina je trajala pauza u vašem radu tokom koje niste učestovovali u umetničkom životu, ali ovi novi digitalni printovi koje ste izložili su očigledno tada nastajali. Oni izražavaju vaš stav prema nekim događajima iz dalje ili bliže prošlosti kao što su Informbiro, racija, Srebrenica...

- Ta problematika je za mene bila strašno jaka i želeo sam da iskažem svoj stav. Desetak godina nisam radio jer mi se činilo da sam sve završio, da sam rekao šta sam rekao, postigao to što sam postigao, a vreme će to najbolje proceniti. Pročitao sam da je Markes u jednom trenutku rekao da više neće da piše, jer je sve što hteo napisao. Pomislio sam kad jedan Markes može da kaže kraj je, mogu valjda i ja koji sam toliko ispod takve veličine. Međutim te teme iz davne ili neposredne prošlosti i sadašnjosti su me izazivale da iskažem šta mislim o tome. To nije nikakav apel da bilo ko sledi moju misao, niti pozivam na akciju. To nisu akcioni nego su baš plakati stava. Rekao sam šta mislim o Informbirou, raciji, Srebrenici, raspadu Jugoslavije, slobodi medija i pogubnoj autocenzuri. Tih deset godina je to valjda tinjalo u meni. Ovi plakati me sadržinski podsećaju, iako suštinski nemaju nikakve veze, sa onim Krležinom čuvenim delom “Moj obračun sa njima”. Ta rečenica mi se javila u glavi kao moj obračun sa problemima koje želim da rešim.

Kako u vašem radu ide taj put od skice do gotovog dela koje posle nastavlja neki samostalni život i koliko nove tehnologije danas menjaju i olakšavaju stvaranje?

- U početku kada sam sasvim emotivno doživljavao plakate, pravio sam po sto skica. Nove tehnologije stravično olakšavaju rad, ali su ujedno i velika zamka, jer nude mnogo više nego što stvaralac može da zamisli, one počinju da ga zavode i pružajući mu bezbroj mogućnosti odvode ga na put koji nije njegov. Vrlo brzo kada sam počeo da radim plakate dosetke svaku ideju sam morao da promislim, da dosetka bude čitka, jasna, prepoznatljiva, upečatljiva, da se pamti. Ako bih radio za pozorišnu predstavu, recimo Ujvideki sinhaz, išao sam na njihove probe, iako mađarski ne znam, da bih osetio i doživeo kako predstava vibrira. Tako je bilo i sa muzikom, kada sam radio omote za ploče, slušao sam je dok mi se nešto ne vizuelizuje u glavi. Ne može plakat biti lišen emocija i osećanja, ali u toj srednjoj fazi rada promišljanje je bilo najvažnije. Pozorišne plakate sam doživljavao kao predstavu u predstavi, a ne kao njenu ilustraciju.

Sa grupom vaših kolega uspeli ste da stvorite novosadsku školu plakata, ali i da, što je vrlo važno, zahvaljujući dugogodišnjem predanom pedagoškom radu na Akademiji umetnosti odnegujete i vaše sledbenike.

- Mislim da je to moj stvarno jako veliki uspeh. Imao sam sreću da stasavam u društvu fenomenalnih autora među kojima su bili Miša Nedeljković, Ljubiša Petrović, Vukica Čoporda, Ankica Oprešnik. A zatim smi mi iz moje generacije, Ferenc Barat, Joca Lukić, Boško Ševo i drugi, imali potrebu da nadiđemo naše učitelje i taj takmičarski duh je bio fenomenalan i svi su postigli vrhunske rezultate.

Kada sam krajem sedamdestih dok sam radio u “Dnevniku” dobio ponudu da pređem na Akademiju umetnosti, shvatio sam da nemam šta da tražim u industrijskoj štampi i odlučio sam da odem u pedagogiju – i tu sam stvarno našao sebe. Toliko sam uživao u radu sa studentima, možda će zvučati malo romantičarski, ali jedva sam čekao da dođe sledeći čas da vidim šta su moji studenti uradili, kako su shvatili priču, kako su je razvili. I ono čime se ja i moje kolege zaista ponosimo je da na našoj katedri mladu generaciju sada čine naši bivši studenti i uz to vrhunski dizajneri kao što su Atila Kapitanj, Darko Vuković i drugi koji su već sada postigli ono što ja nisam za 44 godine.

Nina Popov

Fondacija „Nomen est omen”

Na Akademiji umetnost osnovali ste Katedru za grafičke komunikacije. Kako je došlo do pokretanja i Svetskog bijenala studentskog plakata?

- On je nastao malo i iz inata, za vreme sankcija, kada nismo mogli da putujemo. Internet još nije bio toliko prisutan, a primetio sam da studentima nedostaje poređenje, komunikacija sa svetom što je jako važno u svim strukama, a naročito u ovim našim. Bijenale plakata, koji se smenjuje sa izložbom studentske fotografije, je krenuo u vreme najžešćih sankcija, kada niko u svetu nije imao lepo mišljenje o Srbiji, ali uspeli smo da dobijemo podršku i pokrajine i grada i da obezbedimo da prva nagrada bude 1.500 evra. Već za drugo bijenale stiglo je tri hiljade prijava iz celog sveta. Moji nekadašnji studenti su nastavili da ga vode i to jako dobro rade, ali finansije su naravno stalni problem. 

Kada sam otišao sa Akademije rešio sam da ostavim još neki trag i osnovao sam fondaciju “Nomen est omen” za nagrađivanje najboljih master studenata želeći na taj način da kažem da student koji dobije to priznanje mora da vodi računa o svom imenu. Sama nagrada se zove “Hiljadu zato” jer student treba da navede hiljadu razloga zašto je nagrađen, a za svaki dobija jedan evro. Obezbedio sam novac za narednih 20 godina, a prvi put će nagrada biti dodeljena ove godine 22. aprila na Dan Akademije umetnosti.