Gladan radnik ne može biti produktivan

Osim toga, objašnjava za „Dnevnik” profesor Darko Marinković iz Centra za industrijske odnose, izostanak redovnih plata i rad mesecima bez dinara ne doprinose produktivnosti radnika jer, kako ističe, „gladni radnici ne mogu biti produktivni i stvarati veliki profit”.

– Kroz medijski projekat „Gde su naše plate?” došli smo do podatka da su radnici koji rade i imaju radno mesto i šta da proizvode – mesecima bez plata – kaže Marinković. – Po podacima Republičkog zavoda za statistiku, takvih radnika u Srbiji je oko 50.000, dok podaci sindikata pokazuju da je ta brojka nekoliko puta veća. Sindikati skreću pažnju na to da, osim neisplaćivanja plata, postoji i neplaćanje doprinosa, neplaćanje staža, zakidanje na zaradi, neplaćanje prekovremenog i noćnog rada...

Sve to faktički utiče na umanjenje ili izostanak redovnih zarada zaposlenih. Neisplaćivanje zarada za urađeno društvo je civilizacijska sramota i prosto je reč o nečemu neprihvatljivom. Ako se doda da je neisplaćivanje zarada u Srbiji višedecenijski problem koji služi za lično bogaćenje pojedinih poslodavaca, dok je država inertna, pravosuđe neefikasno, a zakoni se ne sprovode, onda je još jasnije zašto su nam plate male i zašto zaostajemo za drugima.



Naš sagovornik ističe da se pomenuti projekat čitavu godinu bavio temom neisplaćenih zarada u Srbiji, koristeći izjave predstavnika sindikata, poslodavaca, eksperata i političkih vlasti jer je jasno da je reč o ozbiljnom problemu, koji traži animaciju celog društva, kao i rešenje, a preko kojeg se godinama olako prelazi.



– Predstavnicima naših sindikata je veoma teško da svojim kolegama iz drugih zemalja objasne problem neisplaćenih plata za urađeno. Jednostavo, u uređenim država takva pojava ne postoji i stranci zato ne shvataju o čemu se zapravo radi i kako je moguće da poslodavac traži da mu se nešto uradi i da to ne plati. Ne razumeju o čemu se radi i kako neko može da ukida elementarno pravo na rad i zaradu. Isto tako, teško mogu da razumeju kako preživljavaju radnici koji mesecima rade, a ne primaju platu, i kako izdržavaju svoje porodice – kaže Marinković.



Istraživanje je, međutim, pokazalo i veliko razumevanje samih radnika za situaciju u kojoj je cela država naš, dodaje Marinković, objašnjavajući da su zaposleni, i pored bede s kojom se teško nose, uspeli da „obuzdaju” gnev i nađu obrazloženje za izostanak redovnih plata.Na pitanje da li ta pojava utiče na produktivnost radnika, a time i na ukupnu proizvodnju, Marinković odgovara da radnik koji radi i ne prima platu gubi motivaciju za rad, a samim tim je i njegova produktivnost umanjena.



– Gazde to moraju dobro znati: gladan radnik ne može biti produktivan, niti motivisan da dobro radi. On čak ni fizički nije sposoban da dobro radi kada je gladan. Uz to, narušava mu se i zdravlje jer se ne hrani dovoljno, a to, opet, utiče na ugrožavanje radne i životne sposobnosti. Konačno, treba biti svestan toga da kapitalisti u danas razvijenim demokratskim državama Evrope nisu prihvatili podizanje standarda i kvaliteta života ljudi na osnovu pristojnih zarada zato što su iznenada „zavoleli” radnike, već zato što je bilo jasno da drugačije društveno neodgovorno ponašanje neminovno dovodi do nezadovoljstva radnika, a to se manifestuje kroz štrajkove, javne proteste, socijalni bunt, a u takvim uslovima nema profita i zarade – zaključio je Marinković.



LJ. Malešević

 

Ima tu svega



– Istraživanje je pokazalo da zaista postoje poslodavci koji su osioni i sebični i koji jednostavno ne isplaćuju zarade, zakidaju na njima, gledaju da ih na sve moguće načine umanje, ali i da postoje gazde koje nemaju čime da isplate platu jer su na naplatu stigli svi nepromišljeni koraci iz ranijih godina. Tu se pre svega misli na to da nema jake privrede i realnog sektora koji proizvodi jer država ne može da živi od kafića, banaka, trgovina, menjačnica… Mora raditi dobrostojeći realni sektor, koji će proizvoditi materijalna dobra i tako stvarati mogućnost da radnik zaradi i dobije svoju platu. I to ne bilo kakvu, već pristojnu platu od koje će moći živeti – naglašava Marinković.