PSIHOLOG JELENA STOJANOVIĆ Hrana kao opsesija

– Svakodnevno nam se nameću slike idealne figure i besprekornog fizičkog izgleda, koje utiču kako na žene tako i na muškarce. Definicija ženske lepote danas podrazumeva mršavo, možemo reći aseksualno telo bez odlika plodnosti, tj. oblina. Od muškarca se, s druge strane, očekuje da bude atletske građe, definisanih mišića. Mršavo telo ima simboličku konotaciju i odnosi se na: uspeh, samokontrolu i prihvaćenost. Poremećaji ishrane su složena mentalna oboljenja koja sama po sebi nisu smrtonosna, ali posledice koje se odražavaju na telo, nažalost, često dovode do smrtnog ishoda – upozorava psiholog Jelena Stojanović iz Novog Sada. Zaposlena je u ŠOSO „Dr Milan Petrović“, volontira u „Svratištu“, piše kolumne o poremećajima u ishrani, a ove godine organizuje predavanja i radionice posvećene Svetskom danu poremećaja u ishrani. Ističe da je to tema o kojoj se malo i nerado priča, osobe koje imaju taj problem ne znaju kome da se obrate. Upravo zato je ova mlada devojka odlučila da hrabro ispriča svoju priču o borbi s anoreksijom.

– Od poremećaja ishrane mogu oboleti ljudi oba pola, svih uzrasta, rasa, socio-ekonomskih grupa. Nije tačno da je to luksuz koji sebi mogu priuštiti samo razmažena „mamina i tatina deca” ili da je to hir adolescenata koji će proći sam od sebe. Verovali ili ne, broj onih koji imaju ovaj problem je mnogo veći nego što se pretpostavlja. Možda vam izgleda kao preterivanje, ali svaka druga, treća devojka ima taj problem! Naglasila bih da su to stanja u kojima osobe imaju poremećen odnos prema navikama unosa hrane, kao i izmenjene emocije i misli koje se vezuju za nju. Osim preokupacije brojanja kalorija, izbegavanja „opasnih” namirnica, često se javlja i potreba za vežbanjem koje može postati kompulsivno, kao i potreba za pražnjenjem pri unosu, po njihovoj proceni, veće količine hrane. To će vam na prvi pogled izgledati čudno, ali i oni koji jako paze da se hrane zdravo takođe imaju problem s ovim poremećajem – svaka opsesivna vezanost za ishranu je poremećaj.

Kako je sve to izgledalo iz vašeg iskustva? Kada ste shvatili da imate problem?

– Sve se dešavalo uoči novogodišnjih praznika pre više godina. Oko mene su bili oni mali slatki đavolčići – kolačići – moja strast. Nisam odolela izazovu: smazala sam ih kao da sutra ne postoji. Nakon toga usledio je lom. Sestra me je držala u naručju uplakanu, bez daha i prvi put izgovorila rečenicu koja me je protresla i moj život okrenula naglavačke: „Jelena, imaš ozbiljan problem, problem sa anoreksijom“!

Šta je tome prethodilo? Kako je sve počelo?

– Bila sam mala plava bucka u pantalonama, koju su svi zadirkivali, bockali dobro poznatim komentarima: debela! Moj način da se izborim sa tim je bila sila. Istukla bih ih i onda plakala kada ostanem sama. Spolja možda jesam bila gruba, ali iznutra sam bila uplašena i povređena devojčica željna ljubavi i pažnje. Godine su prolazile, a jedna stvar se nije promenila: tuga i osećaj odbačenosti. Emocije sam topila u hrani, mojoj istinskoj ljubavi. Svi znamo ishod toga – kilaža je rasla, kao i moje nezadovoljstvo. Postala sam tinejdžerka, pa su teme mode, lepote i privlačnosti za mene bile noćna mora, jer u tom periodu života, kada su inače svi izgubljeni, traže potvrdu sredine i svoje mesto pod suncem, ja sam se osećala kao čudovište.

Kada se desio preokret?

– Mnoga istraživanja pokazala su da faktori koji doprinose razvoju ovih poremećaja jesu osobine ličnosti kao što je nizak stepen samopouzdanja, narušena slika o sebi, osećaj neadekvatnosti i beznađa, potreba za pripadanjem, perfekcionizam, anksioznost, impulsivnost, kao i problemi sa suočavanjem i nošenjem sa emocijama... Ni kod mene nije bilo drugačije – prezir prema sebi samoj je prevagnuo, odlučila sam da sebi uskratim jedini izvor sreće koji sam do tada imala – hranu – i postanem zgodna mlada devojka koja odvlači pažnju i oduzima dah. Postigla sam to, ali cena je bila visoka – život sam predala u ruke anoreksiji.

Da li to znači da ste prestali da jedete?

– Nisam baš prestala, ali sam kao mnogi krenula da sve manje jedem, izbacivala svu onu ukusnu hranu koja može navesti na „zlo” tako da je hrana postajala sve bezličnija i nutritivno oskudnija… Hodala sam ulicama poput siluete, sivog ispijenog lica sa tamnim podočnjacima, uvek dobro ušuškana, da ne bih umrla od hladnoće, jer ako se ne jede – nema šta da vas greje. Kada bih došla kući smestila bih se ispred kalorifera i ležala satima, često sam i zaspala, jer me san lako obuzimao. U tom periodu neretko sam padala u nesvest – samo bi počelo da zuji u ušima, slika bi lagano nestala, a za njom i tlo pod nogama.

Vrste poremećaja u ishrani

– Najpoznatiji oblici ovih oboljenja su anoreksija i bulimija, ali osim njih postoje i kompulsivno prejedanje (binge eating disorder – BED), ortoreksija, poremećaj selektivne ishrane, zloupotreba laksativa, kompulsivno vežbanje kao i mnogi drugi. Oblici poremećaja ishrane znaju da se smenjuju, ali i kombinuju. Za osobe koje boluju od anoreksije karakterističan je nagli gubitak težine, a potom neodgovarajuća telesna masa za njihovu visinu, uzrast i građu. Najčešće, uz sve ovo, osobe imaju iskrivljenu sliku sebe. Čest prikaz ovog stanja je slika devojke koja stoji ispred ogledala, vidno mršava, ispijena, ali njen odraz nije takav, ona to ne vidi – otkrila nam je Jelena Stojanović, psiholog.

Kako je izgledao put povratka?

– Nakon mukotrpne borbe sa anoreksijom, izgladnjivanjem, telo je počelo da vrišti – daj mi svega! Počela sam da jedem obroke, oni su bili, hajdemo reći, dovoljni, ali uz to javljao se neizdrživ nagon koji me je terao da jedem i jedem. Međutim, ona pozadina, strah od debljanja, ostao je. I tako sam zakrstarila vodama bulimije... Konačno sam shvatila da imam problem, ali ni ja, ni moja prorodica nismo znali kome da se obratimo. Naš prvi korak je bio nutricionista. Iz tadašnje moje perspektive: noćna mora.

Zašto?

– Kao da je juče bilo, sećam se saveta: tri glavna obroka i minimum dve užine. Činilo mi se da su se svi urotili protiv mene, da žele da se ugojim… Nisam mogla da prihvatim da je plan ishrane značio put ka ozdravljenju i da je u tom trenutku hrana bila moj lek. Postala sam rob plana ishrane: imala sam stroga ograničenja koliko čega smem pojesti, popiti. Kada je pisalo 100 grama belog mesa, ja sam stajala pored mame koja ga je sekla i kada bi bilo 110 morala je skinuti taj strašan višak od 10 grama. Sada mi je smešno, ali tada sam zbog tih mizernih 10 grama doživljavala napade panike…

Ipak, vi ste prevazišli ovaj ozbiljan problem. Završili ste psihologiju i želite da pomažete drugima da se izbore s poremećajima u ishrani. Koji su vaši naredni koraci?

– Moj prvi korak je dostupnost informacija: počela sam da pišem, potrebno je proširiti svest u društvu o ozbiljnosti problema poremećaja u ishrani jer mnogi ne shvataju kakve posledice mogu imati na pojedinca i njegovu okolinu, ove godine organizujem prvi put Svetski dan poremećaja u ishrani u Srbiji upravo s tim ciljem. Već duže vreme mi je želja da osnujem grupu podrške za osobe koje vode bitku sa ovim problemima, tako da je to neki naredni korak, ali u planu imam i pokretanje udruženja,koje će se baviti mentalnim zdravljem u nadi da ćemo na taj način moći više učiniti.

Šta ste pripremili za ovaj dan?

– Ukoliko želite da više saznate o ovoj temi pridružite nam se 2. juna u „Hipokrat” Joga studiju (Stratimirovićeva 6, Novi Sad) u 16 sati gde će o licu i naličju poremećaja u ishrani osim mene govoriti psihoterapeuti i psiholozi Ivana Perić i Tatjana Mali Ergelašev, potom učitelj joge i osnivač „Hipokrata“ Zoran Zrnić, pedijatar dr Aleksandra Stojadinović i nutricionista dr Dragana Balać. U okviru toga su predavanja, radionice i tribine, a sve u cilju da razbijemo tabue, skrenemo pažnju na ovaj (veliki) problem koji nije smrtonosna bolest, ali njegove posledice mogu to da budu!

Marina Jablanov Stojanović