ПСИХОЛОГ ЈЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ Храна као опсесија

– Свакодневно нам се намећу слике идеалне фигуре и беспрекорног физичког изгледа, које утичу како на жене тако и на мушкарце. Дефиниција женске лепоте данас подразумева мршаво, можемо рећи асексуално тело без одлика плодности, тј. облина. Од мушкарца се, с друге стране, очекује да буде атлетске грађе, дефинисаних мишића. Мршаво тело има симболичку конотацију и односи се на: успех, самоконтролу и прихваћеност. Поремећаји исхране су сложена ментална обољења која сама по себи нису смртоносна, али последице које се одражавају на тело, нажалост, често доводе до смртног исхода – упозорава психолог Јелена Стојановић из Новог Сада. Запослена је у ШОСО „Др Милан Петровић“, волонтира у „Свратишту“, пише колумне о поремећајима у исхрани, а ове године организује предавања и радионице посвећене Светском дану поремећаја у исхрани. Истиче да је то тема о којој се мало и нерадо прича, особе које имају тај проблем не знају коме да се обрате. Управо зато је ова млада девојка одлучила да храбро исприча своју причу о борби с анорексијом.

– Од поремећаја исхране могу оболети људи оба пола, свих узраста, раса, социо-економских група. Није тачно да је то луксуз који себи могу приуштити само размажена „мамина и татина деца” или да је то хир адолесцената који ће проћи сам од себе. Веровали или не, број оних који имају овај проблем је много већи него што се претпоставља. Можда вам изгледа као претеривање, али свака друга, трећа девојка има тај проблем! Нагласила бих да су то стања у којима особе имају поремећен однос према навикама уноса хране, као и измењене емоције и мисли које се везују за њу. Осим преокупације бројања калорија, избегавања „опасних” намирница, често се јавља и потреба за вежбањем које може постати компулсивно, као и потреба за пражњењем при уносу, по њиховој процени, веће количине хране. То ће вам на први поглед изгледати чудно, али и они који јако пазе да се хране здраво такође имају проблем с овим поремећајем – свака опсесивна везаност за исхрану је поремећај.

Како је све то изгледало из вашег искуства? Када сте схватили да имате проблем?

– Све се дешавало уочи новогодишњих празника пре више година. Око мене су били они мали слатки ђаволчићи – колачићи – моја страст. Нисам одолела изазову: смазала сам их као да сутра не постоји. Након тога уследио је лом. Сестра ме је држала у наручју уплакану, без даха и први пут изговорила реченицу која ме је протресла и мој живот окренула наглавачке: „Јелена, имаш озбиљан проблем, проблем са анорексијом“!

Шта је томе prеthodilo? Како је све почело?

– Била сам мала плава буцка у панталонама, коју су сви задиркивали, боцкали добро познатим коментарима: дебела! Мој начин да се изборим са тим је била сила. Истукла бих их и онда плакала када останем сама. Споља можда јесам била груба, али изнутра сам била уплашена и повређена девојчица жељна љубави и пажње. Године су пролазиле, а једна ствар се није променила: туга и осећај одбачености. Емоције сам топила у храни, мојој истинској љубави. Сви знамо исход тога – килажа је расла, као и моје незадовољство. Постала сам тинејџерка, па су теме моде, лепоте и привлачности за мене биле ноћна мора, јер у том периоду живота, када су иначе сви изгубљени, траже потврду средине и своје место под сунцем, ја сам се осећала као чудовиште.

Када се десио преокрет?

– Многа истраживања показала су да фактори који доприносе развоју ових поремећаја јесу особине личности као што је низак степен самопоуздања, нарушена слика о себи, осећај неадекватности и безнађа, потреба за припадањем, перфекционизам, анксиозност, импулсивност, као и проблеми са суочавањем и ношењем са емоцијама... Ни код мене није било другачије – презир према себи самој је превагнуо, одлучила сам да себи ускратим једини извор среће који сам до тада имала – храну – и постанем згодна млада девојка која одвлачи пажњу и одузима дах. Постигла сам то, али цена је била висока – живот сам предала у руке анорексији.

Да ли то значи да сте престали да једете?

– Нисам баш престала, али сам као многи кренула да све мање једем, избацивала сву ону укусну храну која може навести на „зло” тако да је храна постајала све безличнија и нутритивно оскуднија… Ходала сам улицама попут силуете, сивог испијеног лица са тамним подочњацима, увек добро ушушкана, да не бих умрла од хладноће, јер ако се не једе – нема шта да вас греје. Када бих дошла кући сместила бих се испред калорифера и лежала сатима, често сам и заспала, јер ме сан лако обузимао. У том периоду неретко сам падала у несвест – само би почело да зуји у ушима, слика би лагано нестала, а за њом и тло под ногама.

Врсте поремећаја у исхрани

– Најпознатији облици ових обољења су анорексија и булимија, али осим њих постоје и компулсивно преједање (бинге еатинг дисордер – БЕД), орторексија, поремећај селективне исхране, злоупотреба лаксатива, компулсивно вежбање као и многи други. Облици поремећаја исхране знају да се смењују, али и комбинују. За особе које болују од анорексије карактеристичан је нагли губитак тежине, а потом неодговарајућа телесна маса за њихову висину, узраст и грађу. Најчешће, уз све ово, особе имају искривљену слику себе. Чест приказ овог стања је слика девојке која стоји испред огледала, видно мршава, испијена, али њен одраз није такав, она то не види – открила нам је Јелена Стојановић, психолог.

Како је изгледао пут повратка?

– Након мукотрпне борбе са анорексијом, изгладњивањем, тело је почело да вришти – дај ми свега! Почела сам да једем оброке, они су били, хајдемо рећи, довољни, али уз то јављао се неиздржив нагон који ме је терао да једем и једем. Међутим, она позадина, страх од дебљања, остао је. И тако сам закрстарила водама булимије... Коначно сам схватила да имам проблем, али ни ја, ни моја прородица нисмо знали коме да се обратимо. Наш први корак је био нутрициониста. Из тадашње моје перспективе: ноћна мора.

Зашто?

– Као да је јуче било, сећам се савета: три главна оброка и минимум две ужине. Чинило ми се да су се сви уротили против мене, да желе да се угојим… Нисам могла да прихватим да је план исхране значио пут ка оздрављењу и да је у том тренутку храна била мој лек. Постала сам роб плана исхране: имала сам строга ограничења колико чега смем појести, попити. Када је писало 100 грама белог меса, ја сам стајала поред маме која га је секла и када би било 110 морала је скинути тај страшан вишак од 10 грама. Сада ми је смешно, али тада сам због тих мизерних 10 грама доживљавала нападе панике…

Ипак, ви сте превазишли овај озбиљан проблем. Завршили сте психологију и желите да помажете другима да се изборе с поремећајима у исхрани. Који су ваши наредни кораци?

– Мој први корак је доступност информација: почела сам да пишем, потребно је проширити свест у друштву о озбиљности проблема поремећаја у исхрани јер многи не схватају какве последице могу имати на појединца и његову околину, ове године организујем први пут Светски дан поремећаја у исхрани у Србији управо с тим циљем. Већ дуже време ми је жеља да оснујем групу подршке за особе које воде битку са овим проблемима, тако да је то неки наредни корак, али у плану имам и покретање удружења,које ће се бавити менталним здрављем у нади да ћемо на тај начин моћи више учинити.

Шта сте припремили за овај дан?

– Уколико желите да више сазнате о овој теми придружите нам се 2. јуна у „Хипократ” Јога студију (Стратимировићева 6, Нови Сад) у 16 сати где ће о лицу и наличју поремећаја у исхрани осим мене говорити психотерапеути и психолози Ивана Перић и Татјана Мали Ергелашев, потом учитељ јоге и оснивач „Хипократа“ Зоран Зрнић, педијатар др Александра Стојадиновић и нутрициониста др Драгана Балаћ. У оквиру тога су предавања, радионице и трибине, а све у циљу да разбијемо табуе, скренемо пажњу на овај (велики) проблем који није смртоносна болест, али његове последице могу то да буду!

Марина Јабланов Стојановић