NININE MUSTRE: Programiranje

Bilo kakva da je priča ili film, ja u potpunosti zaronim u temu i sve ono što čitam ili gledam doživljavam vrlo intenzivno. Kao da sam upravo prisutna tamo, među tim junacima i na tim mestima. Zato ne volim da gledam filmove strave, niti neke mnogo teške drame. Dugo posle gledanja ili čitanja, ja ostanem u tom stanju, u toj teškoj i mučnoj atmosferi.

Koliko god da se trudim da osvestim da je to „samo film“ ili „samo knjiga“, ipak se u potpunosti uživim i duboko doživljavam sve ono što je pisac hteo da čitalac doživi.

Možda je to i dobro. Na taj način obogaćujem svoje iskustvo. Znam da bez patnje i boli nema baš mnogo napretka jer jedino kroz bol mi ljudi uspevamo da budemo u potpunosti prisutni sada i ovde, da se fokusiramo na sebe, na izvor svoje patnje i da se zapitamo šta je to što možemo da učinimo da nam bude bolje. Kada nismo u boli, obično smo okrenuti ka spolja i „krivce“ za svoje stanje tražimo u drugim ljudima, u okolnostima i ko zna čemu sve još. Ali svejedno, ne volim da gledam, a ni da čitam „teške“ stvari.

nam ljude koji jedinom pravom umetnošću smatraju teške, ozbiljne i zastrašujuće teme. Ono što je veselo, za njih je površno i besmisleno. A ja verujem da u životu ima sasvim dovoljno i onih teških trenutaka, bolnih izazova koji nas vraćaju sebi. Da bih stekla važne uvide, nije mi potrebno još i da gledam i čitam strašne priče. Dovoljno je da se malo okrenem oko sebe pa da vidim tugu, patnju, nesreću, na sve strane. Zato mi nisu potrebni ni strašni ni tužni filmovi. Svaka tuga i patnja me iscrpljuje i zaustavlja.

Parališe me i ne dozvoljava da se maknem dalje dok ne sagledam o čemu se tu zapravo radi i na šta mi ta moja patnja ukazuje. To obično budu vrlo moćne spoznaje koje mi donesu važne promene u život. Ako već mogu svesno da usmerim svoja interesovanja, onda biram da to bude nešto što je prijatno i lepo, nešto što će da izazove ushićenje, a ne strah i odbojnost.

Iako znam da je patnja osvešćujuća i pokretačka sila, ne mogu radost da smatram drugorazrednim osećanjem. Radost me motiviše, ispunjava energijom i snagom, osećam se poletnijom, spremnijom za sve što mi život donosi. Sećam se da sam jednom gledala neki film sa slušalicama na ušima. Kada sam naglo skinula slušalice, osetila sam da mi srce sumanuto lupa zbog nekih zastrašujućih scena u filmu. Nisam ni bila svesna koliko su jako delovale na mene. Dugo posle toga nisam uspela da se umirim, a raspoloženje mi je bilo na nuli. Kao da su se neki sivi teški oblaci okomili na mene i nikako nisam uspevala da ih rasteram, iako sam osvestila šta je bio uzrok njihovoj pojavi. Kao da je neko u mom kompjuteru u glavi uključio program za nervozu, strah i ljutnju.

Sinulo mi je tada da se tako stvarno „programiramo“ i često potpuno bez razloga upadamo u neobjašnjiva neraspoloženja. Zato je moja mustra da onda kada već svesno to mogu, veoma pažljivo biram kako se programiram.

Nina Martinović Armbruster