Нинине мустре: Зен на трен
Занимљиво ми је како различите традиције на различите начине указују на путеве ка миру, срећи, хармонији и свим тим ситним, а тако важним детаљима који чине живот испуњенијим и лепшим. Још увек нисам уграбила прилику да се на лицу места упознам са Зен учењима, али сам захваљујући пријатељима срела људе који се баве управо њима: зен учењима.
Заправо се не баве, они их живе. На једном дружењу које је уобличено у зен вечеру, један диван брачни пар пореклом из Уругваја и Русије открио је присутнима неколико детаља о томе шта је заправо зен.
Очекивала сам много тога, узвишеног, помало мистичног, мудрог и дубокоумног, а све се свело на једну једину реч: једноставност. Научила сам да је зен начин на који дишемо, ходамо, перемо судове, пијемо...
Уколико научимо да то радимо свесно, ми смо у зену, у том стању опуштености и баланса, у стању неописиве, тихе радости.
Док смо слушали музику необичне јапанске фруле, добили смо јасне смернице како да уз константно свесно и дубоко дисање узимамо, опипамо, омиришимо и пробамо залогај. Како да га дуго жваћемо, а онда да пратимо осећај како одлази полако у стомак.
А онда да још неко време уживамо у том осећају. Научили смо и да се у мислима захвалимо сваком бићу које је на било који начин учествовало на путу који је залогај прошао од семена из ког је изникао, преко одгајивача, продавца, превозника и онога ко је храну за нас припремио. Осећај је био фантастичан.
Не сећам се да сам икада доживела толики степен уживања у јелу као те вечери. Три залогаја једне једине намирнице, донела су ми задовољство као нека богата гозба.
Одлучила сам да сутрадан испробам то што сам научила. Спремила сам једно од својих омиљених јела - флекице са купусом, и села са намером да уживам у зен оброку.
Али авај! Тако сам навалила на јело, да сам заборавила и на дисање и на захвалност и на одгајиваче, ма на све!
Тек кад сам појела пун тањир, сетила сам се шта сам у ствари хтела. Разочарано сам схватила да скоро уопште нисам ни уживала, само сам халапљиво гутала омиљену храну.
Поново сам сипала у тањир, са још јаснијом намером да уживам у сваком мирису, укусу, у сваком моменту.
Смејала сам се себи у себи, подругљиво мислећи: “Ма, сва си ми ти за зен“, па сам се онда сетила како су нам рекли да „ма“ значи доста, то је тренутак када све стане, када застанемо у ономе што радимо, да бисмо освестили тај тренутак... и баш у том тренутку схватим да узимам последњи залогај, а да поново ни тренутка нисам свесно дисала нити била присутна док сам јела.
Из стомака се није осећало задовољство, само напетост и тежина. Нисам могла да верујем! Па зар је толико тешко да макар на тренутак будем свесна шта радим?
И онда сам успела да тај последњи залогај поједем уз свесно дисање, уз дуго жвакање и све како сам научила. И била сам срећна.
Од тада настојим да свесно радим све што радим. Не могу да се похвалим да је то често, али јако се радујем кад успем бар на трен да будем зен.
Нина Мартиновић Армбрустер
