Ninine mustre: Susreti

Pitanje je šta zapravo znači biti u toku. Sa jedne strane, moja želja da budem u toku znači da želim sve da ispratim, da na osnovu onoga što čujem, saznam, vidim ili osetim, mogu na neki način da predvidim šta mi donosi sledeći trenutak, pa da ga spremna dočekam i proživim bez nekih većih, bolnih posledica. Sa druge strane, biti u toku znači prepustiti se da me tok događaja nosi, pa kud stignem, da stignem. Ovo drugo je poželjnije što se mene tiče, ali teže je za ostvariti. Nije se lako tek tako prepustiti.

Kako da se između ta dva principa pronađe najbolje rešenje koje će mi život učiniti boljim? Nikako. Čini mi se da što više tražim smisao, sve ga manje nalazim i na kraju svake ovakve lične dileme ja isto zaključim: sve dok umom pokušavam da donosim odluke, ja sam nesigurna, nezadovoljna i zabrinuta. A kada god uspem da isključim um i da se oslonim isključivo na osećaj, nesigurnost, nezadovoljstvo i zabrinutost nestaju.

Ostaje osećaj da sam učinila ono što sam osećala i šta god da se desi posle toga, rezultat je mog izbora, tačnije izbora moje duše, jer verujem da duša nema toliko veze sa umom koliko sa osećajima. Evo, neki dan na primer, jedna mi osoba govori o nepravdi koja joj je naneta i ja saosećam sa njom, žao mi je onako ljudski, ali me neki osećaj iznutra podseća da sam sličnu priču slušala i prethodnog puta kada smo se srele, i onoga pre toga i onoga posle toga. Kad sam malo bolje obratila pažnju na taj unutrašnji osećaj koji me je upozoravao na ponavljanje, osvestila sam da me pri svakom susretu bombarduje istim pričama, samo su neki drugi učesnici u pitanju.

Iste, stalnoponavljajuće mustre po kojima ta osoba reaguje, nepogrešivo joj u život donose slične situacije koje se iznova događaju, i ona se vrti u tom krugu koji bih olako mogla nazvati „začarani“. A nije začaran. Taj krug koji se iznova vrti je odabran. Odabran je onoga trenutka kada je na životni izazov odgovorila strahom, panikom, tugom ili besom, ali tu emociju nije osvestila, niti na zdrav način ispoljila, nego ju je u sebi zatrpala i onda je postepeno pušta pri susretu sa ljudima pred kojima koliko toliko sme da se otvori. I onda priča, priča, priča o tome u nedogled, pokušavajući valjda barem malo da se oslobodi pritiska onoga što je pritiska. Ali cela ta priča iznova ponavljana, samo hrani već postojeću situaciju koja se samo umnožava, da ne kažem udebljava.

I sada, kada već želim da budem svesna toka stvari koje se događaju oko mene, ja se pitam zašto srećem tu osobu i šta mi to ona poručuje? Znam da ništa nije slučajno i sigurno mi nosi neku poruku koja je za mene važna. Izgleda baš zbog toga da bih sebi postavila ovo pitanje. I sada mi samo preostaje da u miru sačekam  odgovor koji se uvek pojavi, ukoliko se prepustim toku. I da, da se toj osobi bar u mislima zahvalim, jer ću opet nešto važno o sebi da naučim.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com