Ninine mustre: Uslov za radost
Ponekad je stvarno teško ustati ujutro i biti dobro raspoložen, radujući se novom danu. Ima dana kada mi se uopšte ne mrda iz kreveta.
Veliki je izazov tada pronaći motivaciju da se pokrenem. Jedino što me tera su obaveze koje imam tog dana, ali to i nije neka motivacija kada jednostavno moram. Motivacija je kada hoću i kada želim nešto da uradim, jer me to raduje. Upravo to je princip kojim se rukovodim kad mi se ne ustaje iz kreveta. Prisetim se sitnica koje me raduju i krenem sitnim koracima.
Kada se probudim neraspoložena za bilo kakvu akciju, ja se prvo dobro isteglim dok sam još u krevetu. To i inače radim, kao i svako drugo živo biće kad se probudi, ali u situacijama mrzovolje, to istezanje bude prva svesna aktivnost koja me raduje. Obratim posebnu pažnju na lagano disanje, pregledam na brzinu svaki delić tela, posvetim mu pažnju i osetim je li dobro. Kad sve tako lepo skeniram dok se istežem, mrgudne misli već su iščilile i preostalo mi je normalno, svakodnevno raspoloženje.
Zadržim se zatim još malo u krevetu, i u mislima prođem kroz sve obaveze koje me tog dana čekaju, zamišljajući kako u svakoj uživam koliko god je moguće i obavljam je sa uspehom. Nakon svake takve završene obaveze u glavi, nasmešim se i kažem sebi: „E, tako”. Tada ustajem i krećem da realizujem ono što sam u glavi već prošla. Nakon redovne jutarnje higijene, ja već dvadeset godina vežbam „ 5 tibetanaca“ i dodam još poneku vežbu. Tako počinjem svaki dan.
Vežbe su same po sebi dovoljan stimulans i kada stignem do njih, znam da sam već na dobrom putu da proživim još jedan lep i uspešan dan. Ljudska bića su kreirana da se kreću. Pokret nas motiviše, inspiriše, jer sa fizičkim pokretom, sve se u nama pokreće, počinjemo drugačije da razmišljamo i drugačije da osećamo. Tako smo napravljeni, tako smo izgleda programirani.
Nažalost, često dozvolimo da neki manje prirodni programi preuzmu upravljanje našim ponašanjima, lako se prebacimo na liniju manjeg otpora i zarad sitnih instant zadovoljstava radije statično upijamo sadržaje iz naših telefona, računara ili televizora, nego da sami sebe zaokupimo, da uradimo nešto lepo, inspirativno i korisno za sebe, a time i za druge.
Ispostavilo se da kada god uradim nešto onako iz srca, iz duše, nešto pri čemu uživam, to se i drugima dopadne, na neki način ih povuče da i oni nešto svoje lepo i korisno urade, da preduzmu neku akciju koja će ih ispuniti radošću i sve se tako jedno za drugim odvija i sve veći broj ljudi uživa.
Ponekad zaboravim koliko je malo potrebno da čovek pronađe razlog da se raduje životu. Dovoljno je da udahnem, da se malo istegnem i energija prostruji i ja vidim i osetim da je sve drgačije. Živim. Svakoga jutra ja iznova biram da živim. Život je dragocen, ogromna je njegova vrednost, a ja se svakodnevno sa njim srećem, ja ga živim. I biram da ga doživljavam kao radost, ma šta da mi u kom trenutku donosi. Nije li to samo po sebi dovoljan razlog za sreću? Meni jeste.
Nina Martinović Armbruster
