Нинине мустре: Сусрети

Питање је шта заправо значи бити у току. Са једне стране, моја жеља да будем у току значи да желим све да испратим, да на основу онога што чујем, сазнам, видим или осетим, могу на неки начин да предвидим шта ми доноси следећи тренутак, па да га спремна дочекам и проживим без неких већих, болних последица. Са друге стране, бити у току значи препустити се да ме ток догађаја носи, па куд стигнем, да стигнем. Ово друго је пожељније што се мене тиче, али теже је за остварити. Није се лако тек тако препустити.

Како да се између та два принципа пронађе најбоље решење које ће ми живот учинити бољим? Никако. Чини ми се да што више тражим смисао, све га мање налазим и на крају сваке овакве личне дилеме ја исто закључим: све док умом покушавам да доносим одлуке, ја сам несигурна, незадовољна и забринута. А када год успем да искључим ум и да се ослоним искључиво на осећај, несигурност, незадовољство и забринутост нестају.

Остаје осећај да сам учинила оно што сам осећала и шта год да се деси после тога, резултат је мог избора, тачније избора моје душе, јер верујем да душа нема толико везе са умом колико са осећајима. Ево, неки дан на пример, једна ми особа говори о неправди која јој је нанета и ја саосећам са њом, жао ми је онако људски, али ме неки осећај изнутра подсећа да сам сличну причу слушала и prеthodnog пута када смо се среле, и онога пре тога и онога после тога. Кад сам мало боље обратила пажњу на тај унутрашњи осећај који ме је упозоравао на понављање, освестила сам да ме при сваком сусрету бомбардује истим причама, само су неки други учесници у питању.

Исте, сталнопонављајуће мустре по којима та особа реагује, непогрешиво јој у живот доносе сличне ситуације које се изнова догађају, и она се врти у том кругу који бих олако могла назвати „зачарани“. А није зачаран. Тај круг који се изнова врти је одабран. Одабран је онога тренутка када је на животни изазов одговорила страхом, паником, тугом или бесом, али ту емоцију није освестила, нити на здрав начин испољила, него ју је у себи затрпала и онда је постепено пушта при сусрету са људима пред којима колико толико сме да се отвори. И онда прича, прича, прича о томе у недоглед, покушавајући ваљда барем мало да се ослободи притиска онога што је притиска. Али цела та прича изнова понављана, само храни већ постојећу ситуацију која се само умножава, да не кажем удебљава.

И сада, када већ желим да будем свесна тока ствари које се догађају око мене, ја се питам зашто срећем ту особу и шта ми то она поручује? Знам да ништа није случајно и сигурно ми носи неку поруку која је за мене важна. Изгледа баш због тога да бих себи поставила ово питање. И сада ми само преостаје да у миру сачекам  одговор који се увек појави, уколико се препустим току. И да, да се тој особи бар у мислима захвалим, јер ћу опет нешто важно о себи да научим.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com