POŠLA JE U SMRT KAO U ŠETNJU, SA OSMEHOM Ime Slobode Mićalović krije najtužniju sudbinu

U njoj se prepliću ljubav, odanost i spremnost na odricanje od svih ličnih sreća zarad ideala i vere u borbu za pravedniji svet.

Ivo Lola Ribar je rođen u porodici Tonice i Ivana Ribara, 23. aprila 1916.godine, a poginuo je 27. novembra 1943.godine na Glamočkom polju, neposredno pre poletanja aviona kojim je trebalo da otputuje u Kairo, kao prvi diplomata nove Jugoslavije i šef prve vojne misije NOVJ.

Lolina majka Tonica, udovica apotekara Luja Šimata, udala se za advokata dr Ivana Ribara i sa njim dobila dva sina ­pravnika Ivu (Lolu) i slikara Juricu. Rat ih je zatekao u Beogradu, u Francuskoj, gde je su živeli kao imućna i poštovana građanska porodica.

Braća Ribar su svoju izuzetnu lepotu nasledila od majke, a jak intelektualni gen od oca Ivana. Nakon studija u Parizu, Lola je nastavio školovanje na beogradskom Pravnom fakultetu, i bio poznat kao odličan student i briljantan govornik. U njihovom domu su se u predratnim godinama okupljali mnogi poznati komunisti, među njima i Veljko Vlahović, Moša Pijade i Ivan Milutinović.

Otac Ivan, koji je i pre njihovog rođenja u Zagrebu bio politički aktivan kao zastupnik u Saboru, često je sinove vodio na narodne skupove po unutrašnjosti Srbije želeći da ih upozna sa životom kakav se vodio izvan imućnih gradskih krugova u kojima su živeli.

Zarazio ih je idejom da "svi treba da žive dobro kao oni" i usadio im ideju socijalne pravde i jednakosti. Cela porodica Ribar je bila naklonjena ideji izvornog komunizma i u godinama pre Drugog svetskog rata su se javno deklarisali kao borci za bolji život radnika i seljaka.

Lola i Jurica su radili kao novinari i urednici listova Student, Mladost i Mlada kultura. Nakon demonstracija 1939. godine protiv režima Cvetković ­- Maček, Lola je zajedno sa brojnim beogradskim komunistima uhapšen i odveden u logor u Bileći. Na sednici Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine u Beogradu, kao aktivni borac je učestvovao u radu komiteta koji je doneo odluku o ustanku, i postao najmlađi član Vrhovnog štaba NOV­-a.

Sloboda Trajković (7.10.1918. - ­ 9.5.1942), rođena je uporodici Svetolika Trajkovića, uglednog beogradskog apotekara. Lolu je upoznala kao studentknja hemije.

Neposredno pred rat planirali su venčanje, a za kobni 6. april 1941. godine bila je zakazana svečana večera u domu porodice Ribar, gde su želeli da dogovore detalje radosnog događaja. Tog dana Beograd je zasut bombama i obavijen oblacima baruta i prašine.

Porodice Ribar i Trajković se tog dana nisu srele, niti su se ikada više okupile sa srećnim povodom i u punom sastavu.

Kada je rat počeo, Svetolik Trajković je odvajao velike količine lekova i sanitetskog materijala za partizane. Miroslav, Slobodin brat, bio je veza za partizanske akcije u Beogradu. Polovinom januara 1942. godine, policija je presrela pismo koje je Lola uputio svojoj verenici. Uhapšena je i danima mučena u Specijalnoj policiji, gde su pokušali da je nateraju da napiše pismo Loli kojim bi ga namamila da dođe u Beograd.

Sloboda je stavljena pred nemoguć izbor - da navede Lolu da se pojavi u Beogradu ili da pošalje u smrt i sebe i celu svoju porodicu.

Odlučno je odbila da izda Lolu, nakon čega je cela porodicaTrajković prebačena u zloglasni logor na Banjici gde su 4. maja 1942. godine ugušeni u gasnoj komori.

Jedina preživela je ostala najstarija sestra Milica, magistar farmacije, koja se neposredno pre hapšenja preselila u svoj stan i pukom srećom izbegla smrt. Od majke Milene su svi, da ne bi brinula, krili svoje veze sa komunističkim pokretom.

Ostalo je zapamćeno sećanje na jedan događaj u banjičkom logoru, istinit i tragikomičan. Kada joj je islednik pokazao Lenjinovu sliku tokom saslušanja, i pitao da li zna ko je to, prostodušno i iskreno jeodgovorila: Kunem Vam se u svoju decu da taj gospodin nikada nije bio u našoj kući. Bili su uvereni da im se podsmeva.

Pismo koje je poslato sa puno ljubavi postalo je, pretpostavlja se, smrtna presuda za Slobodinu porodicu i krunski dokaz Gestapou koji je dugo pre hapšenja pratio vezu Trajkovića sa komunistima. Ono što Trajkovići tada nisu mogli da znaju, a što je bolna istina o mentalitetu ljudi u teškim vremenima, je da je njihovu porodicu i Slobodinu vezu sa jednim od najistaknutijih članova NOB-­a Gestapu ocinkario neko od njihovih prijatelja ili komšija.

Lola nije dozvolio Slobodi da pođe sa njim u partizane, jer je verovao da je suviše nežna za teške uslove na frontu, a da će uz svoju porodicu biti sigurna i zaštićena.

Njegova odluka,doneta iz najveće ljubavi i brige, odnela je u smrt celu porodicu Trajković. U pismu koje je godinu dana kasnije poslao ocu Lola kaže:

"Moja Sloboda, onako mala i nežna, pošla je u smrt kao u šetnju, s' osmehom."

Pismo Slobodi je mnogo godina nakon Drugog svetskog rata i tragičnih pogibija porodice Trajković i oba sina dr Ivana Ribara, bilo potresno svedočenje o svim mladostima izgubljenim u borbi za bolju budućnost i pravedniji svet.

U znak sećanja na stradanje Slobodine porodice jedna ulica u beogradskom naselju Banjica nosi ime ulica Porodice Trajković.

Korni grupi je Lolino pismo bilo inspiracija za pesmu "Ivo Lola" koja se smatra jednim od najboljih ostvarenja ovog kultnog benda.

Prenosimo vam u celosti pismo koje je Lola napisao Slobodi. Nije ga nikad dobila - ubijena je pre nego što je on to saznao:

"Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam - optimista sam, kao i uvek! - da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano. U ovom trenutku, kada polazimo u poslednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo hteli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobede. I zato su te dve stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći - onakvoj kakvu smo želeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba želeti.

Ako primiš ovo pismo - ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svetu u kome budeš tad živela, naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi. Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvek tvoj."

Kurir